Луминирси свирају музику која је мешавина рокенрола и инди кантрија, под утицајем Боба Дилана, Леонарда Коена и Спрингстина. У америчкој јавности их понекад сврставају под “нови звук Нешвила” што они сами радо прихватају, сасвим поносни на јужњачке утицаје иако су обојица оснивача, и Весли Шулц и Џеремаја Фрејтс родом из Њу Џерсија. У питању је сасвим “олд скул”, једноставна музика праћена мелодичним вокалом фронтмена и гитаристе Веслија Шулца, и меланхоличним стиховима који често исплићу компликоване приче о фиктивним америчким ликовима, помало у стилу споменутог (нобеловца!) Боба Дилана.
Луминирси одлично користе иконографију и митологију “американе” – и мотиви њихових песама, као и мелодије, често су дубоко везани за америчку културу. Иначе, термин “американа” је историчар Хемптон Сајдс дефинисао као амалгам онога што чини етос Сједињених Америчких Држава, њен “блистави хаос контрадикторности” које је можда немогуће све описати, али које обухватају магловити скуп идеја и призора, и прећутну слику поетског простора који чине “дајнери”, рута 66, бизарне камене формације, и друге инстант атракције посуте низ бескрајне широке и пусте аутостраде.
Пратећи лежерну “стару школу” рокенрола, мада су сви чланови миленијалци који су тек прешли тридесету, Луминирси су с почетком концерта каснили не обазирући се на строге бечке сатнице, а затим свирку продужили на скоро тридесетак песама, пред одушевљеном домаћом публиком. Додуше, одушевљење Бечлије показују слично као и Новосађани, крајње уздржано, али да су сви до последњег били више него инвестирани у оно што се дешавало на сцени сведочила је невероватна чињеница да у партеру није био подигнут готово ни један екран мобилног телефона.
Иначе, простор у ком је концерт одржан свакако спада у бизарније у овом делу Европе: концертна сала Гасометра која прима око 3000 људи, изграђена је у једној од четири велике некадашње градске гасне цистерне које су у другој половини двадесетог века потпуно преуређене за становање, пословни простор, и концерте.
Настасја Писарев
