Љубомир Николић (1976) је студирао у класи Мирослава Штаткића, а дипломирао у класи Рајка Максимовића 2002. на Академији уметности у Новом Саду, где сада ради на месту стручног сарадника за предмете композиција и електроакустичка музика. Учесник је пројекта финансираног из фонда за културу ЕУ, под називом „Реке Европе“. Такође, део је историјског пројекта (први пут у овом делу Европе) концерта 30 харфи где се представио са две композиције – „Бугарка“ и „Српска игра“, у оквиру 13. међународног фестивала харфе одржаног у Београду 2014. Оснивач је интернационалног састава „Е-аст“ који изводи искључиво његове композиције. Композиције Љубомира Николића извођене су у познатим концертним дворанама као што су Carnegy Hall (Њујорк), Велика сала Коларчеве задужбине (Београд), док су композиције за ударачке инструменте „Дропс“ и „Маримбопхониа“ представљене на Светском самиту перкусиониста одржаном у Америци.
Тренутно, Николић вредно ради и има још много чиме да се похвали, пројектима у вези Подунавских Шваба, „праисторијским“ музичким издањем, али и сам каже – о том потом.
Шта је то што је повезало ваш актуелни рад и шекспирологе из Енглеске?
- С обзиром на то да управо завршавам циклус соло песама на тему пчела, Фондација ”Лаза Костић” ми је предложила да урадим композицију на тему ”Пчела као опсесивна метафора Вилијама Шекспира”. Тема је јединствена, а први на њу, рекао бих у светским оквирима, је указао професор Миодраг Радовић. Кренуо сам са читањем Шекспира и нашао веома интересантан материјал за музичко-сценски приказ. У питању је монолог архиепископа кентерберијског, из првог чина Шекспировог „Хенрија Петог“, у коме писац прави “метафоричну игру” између уређења кошнице и краљевине Енглеске. С друге стране, за наслов композиције сам искористио чувени цитат из „Хамлета“, који уз многозначну игру речима (To be or not to be - Bees or not to be), представља есенцијални елемент нашег постојања на планети Земљи, кога не би било без ових малих вредних и савршено организованих бића (први подаци о пчели се налазе још код старих Индуса на четири хиљаде година уназад).
Још увек радим на композицији која би у суштини представљала мини-монооперу (музичко-сценско дело за једног протагонисту и ансамбл). Поделио сам своје прве кораке са члановима Фондације “Лаза Костић’”, те ме посебно охрабрује и мишљење угледног шекспиролога, проф. др Зорице Бечановић, која је моју идеју окарактерисала као духовито, дивно, виспрено и подстицајно решење, добру игру речима и драгоцену многозначност смисла. Тако да суштински, ми и нисмо у изолацији, јер подстрек и охрабрење стижу и у карантину.
Није се само овде прочуло за тај ваш рад, интерес су показали и у Енглеској!?
- Тема “пчела као опсесивна метафора” заинтригирала је и шекспирологе из института у Стратфорду. У вези са тим, стигао је позив њиховог директора, за наступ у Масон црофт сали, 11. фебруара 2021, на којем би се, поред пратећег програма наше фондације као и домаћина, нашла и моја композиција, у извођењу сјајне Радославе Воргић Журжован и интернационално признатог пијанисте Џулијуса Дрејка.
За вас је (мање) познато да се бавите својеврсном „музичком археологијом“. О чему се ту ради?
- Музику и археологију сам “успео” да спојим кроз учешће на пројекту “Journey to the Beginnigs” под покровитељством Креативне Европе. Пројекат је комплексан и обухвата међусекторску колаборативну сарадњу између уметника, археолога, музејских радника и ИТ експерата уз подршку Универзитета у Саутемптону. Пројекат који траје две године (2018-2020) обухвата учешће четири музеја са праисторијским налазиштима. Свим учесницима је дата могућност да истражују, првенствено област археологије и да кроз такву врсту рада, остваре бољу комуникацију, у сврху будуће сарадње, што би резултирало укључивање уметника у сталне поставке рада музеја.
Како изгледају та „компонована музејска укључења“, какве су реакције публике?
- Главни задатак свих учесника у две године трајања пројекта била је поставка интерактивног перфоманса под називом Тхеатрицал адвентуре гаме (ТАГ), у четири музеја: Сазхаломбат (Мађарска), Вучедол (Хрватска), Ирон Гатес (Румунија) и Лепенски вир (Србија). Конкретно, мој задатак је био компоновање музике за ТАГ. Поред музике, наравно, било је потребно урадити наратив (причу), у овом случају то је приредио Балаж Загони из Румуније, док се за ”дигиталну/ аналогну режију” и кореографију побринуо Мате Чако, колега из Мађарске. С обзиром на то да је ТАГ захтевао и коришћење и интеракцију АР/ ВР технологије, веома ме је изненадио добар пријем код нешто старије популације којима ова врста медија није толико блиска. Што се тиче млађе публике, реакције су очекивано добре.
Оно што је на мене посебно оставило утисак јесте чињеница, да праисторија као област најдужег континуума људске цивилизације “скрива” небројене могућности употребе звучног материјала. У вези са тим, реконструкција звукова, звучних објеката у данашњем “технолошком” окружењу и схватање музике као егзистенцијалног елемента у животу и развоју човека, отвара нове перспективе у будућности, са неупоредиво више прагматичности. Чини се да нам праисторија никад није била блискија!
Игор Бурић
С обзиром на ваше активности у међународним оквирима, можете ли да кажете нешто више о условима рада за композитора на локалу?
- По мом мишљењу положај савременог композитора на локалном нивоу је тежак, у најмању руку комплексан. Композитор је веома често препуштен себи и доста послова мора да уради индивидуално, да би добио одређену могућност за промовисање свог рада, кроз пројекте, концерте, радионице. Потребна су одређена средства и улагања. На сву срећу, музика као аудибилна уметност нема препрека и језичких баријера, што представља добру шансу композиторима за презентацију њиховог рада, како на локалној сцени, тако и ван домаћих оквира.
