Већ насловом сугеришући да текст није узет из традиционалне латинске мисе за мртве, већ користи делове из Библије на немачком језику, Брамс је своју дубоко контемплативну седмоделну композицију на којој је радио 13 година (праизведену 1869), написао као болно упечатљив омаж својој мајци, ожалошћен и претходним губитком пријатеља и учитеља Роберта Шумана, изсијавајући сваким њеним дамаром и потресно, али и благотворно умирујуће деловање.
Управо ове црте су наглашене у предавању пред препуним аудиторијумом Коларчеве задужбине, ширећи и поруку да они које смо изгубили не нестају заувек, већ трају као успомена у мислима и осећањима ближњих и делима која су за собом оставили. Стога Брамсову музику доживљавамо, у креирању Бојана Суђића и његових ансамбала, уз изванредне вокалне солисте Соњу Шарић и Драгутина Матића (посебно кроз истинито аутентичне речи сопранисткиње), управо као утеху потомцима, али и разумевање и осветљавање композиторовог односа према опстајању и смрти. Умирујуће, анђеоске речи мајке („Тешићу те као што теши мајка“), персонификоване у узвишеном и дирљивом, али и врло експресивном, спокојно равномерном и једноставном, а опет узбудљиво молитвеном произношењу Соње Шарић, прекрасном и беспрекорном у свим сопранским регистрима (Сада имате тугу, пети став), донеле су и неке од најупечатљивијих порука, у целини до танчина проосећане интерпретације уједињеног, савршено концентрисаног и надахнутог ансамбла.
Од почетка уживљено, смирено и до детаља простудирано тумачење Бојана Суђића у широком спектру вокално-инструменталних сазвучја, боја и нијанси, с вајањем како густог и снажног, тако и транспарентног, свежег и гипког звука перфектно артикулисаног хора, допуштало је распростирање сензибилне, али не и патетичне, романтичарски бујне, али и класицистички прецизне, па и архаичним, готово Палестринским духом прожете музике. Минуциозно исцизелирана динамичка палета оркестарских и солистичких инструменталних деоница, посебно у другом, погребно маршевском, постепено разведравајућем ставу, доследно је спровођена до краја дела, доприносећи атмосфери поетичне узвишености, мистичности и континуираној, готово катарзичној осетљивости. Баритонска партија запретене емоционалности, широко изражајног Драгутина Матића, способног да се носи с озбиљношћу текста, али и с оркестром и хором у речитативним смењивањима, отпевана мрачно и моћно када најпре говори о неминовности коначности (Господине, научи ме, трећи став), одговарајуће, светлије трансформисана док најављује победу над смрћу (Јер ми овде немамо стално место, шести став), доживела је такође своје изванредно предавање и дејство, укључујући се без „агресивности“ у један од, по много чему, досадашњих интерпретативних врхунаца Хора и Симфонијског оркестра РТС под вођством маестра Бојана Суђића.
А као увод у Немачки реквијем, чули смо премијерно извођење химничке, импресивним силазним хорским глисандом започете и у бујно оркестарко рухо одевене, те „убитачним“ удараљкама заокружене, кратке и оригиналне композиције Салва ме (по назнакама аутора својеврсној минијатурној посвети Моцартовом Реквијему), нашег ствараоца веома разноврсног опуса Александра Симића, познатог публици Номуса 2014 (композиција Зодијак за клавир и симфонијски оркестар), који своје концерте углавном осмишљава као врсту спектакла који се састоје у обједињавању музике с видеом, звучним ефектима, кореографијом и инсталацијама, желећи да их и широкој пубици приближи на атрактиван начин, што је успео и овом приликом.
Војвођански симфонијски оркестар наставља своју концертну сезону вечерас у 20 часова у Синагоги, концертом на којем ће наступити под диригентским вођством управо маестра Бојана Суђића, и са солистом на виолончелу Петром Пејчићем. На програму су Дворжаков Концерт за виолончело и оркестар бр. 2 у х-молу, као и Симфонија бр. 5 у е-молу Петра Иљича Чајковског.
Марија Адамов
