Марија Јелић, сопран: Косара је девојка која сања, али се и бори

Насловна улога опере „Владимир и Косара“ Стевана Дивјаковића, која се сценски премијерно изводи на дан Српског народног позоришта, 28. марта, поверена је сопранисткињи Марији Јелић, која је већ на почетку своје каријере присутнија на интернационалној оперској сцени.
е
Фото: В. Величковић

Од када је, паралелно са студијама природних наука, школовала и глас, Марија Јелић је практично започела своју певачку каријеру, у међувремену завршила мастер студије оперског певања, и даље се усавршавала под менторством Џенифер Роули, примадоне Метрополитена.

Велики је број концерата иза Марије Јелић, код нас, али и у Паризу, Бечу, Москви, Пекингу, Пловдиву, Вроцлаву, а од 2017. је присутна и на сцени Народног позоришта у Београду, а потом и Српског народног позоришта.

 Може ли се лик Косаре посматрати као архетипски симбол неостварености, младости која иде у сусрет сновима, али доживљава љубав коју прекида трагедија?  

- Јако је важно да разумемо време у ком је одрастала Косара, друштвене односе у том времену, као и ограничења које је то време носило. Косара је девојка која сања, али која се веома одважно и самосвесно бори за своју љубав и на крају успева да се за њу и избори, међутим, околности које су се десиле доводе до трагедије. Свакако је љубав као таква вечна, па је и њена љубав остала присутна до самог краја овог дела, без обзира на смрт њеног супруга. Косара је веома комплексан психолошки лик, имајући у виду да она мора да игра неколико важних друштвених улога. Од царске кћерке, затим дукљанске краљице, све до супруге. Она има испреплетане емоције и промене стања у зависности од контекста у ком се налази и друштвеног делања које спроводи. Односи у опери су изузетно занимљиви, јер можемо да видимо како се жена са посебним друштвеним статусом у том периоду понашала у свечаним приликама, богослужењима, приватно у односу са супругом и оцем, али и како је заправо она веома отворена и искрена у својој борби за љубав. Имајући у виду социолошки и историјски контекст у времену у ком се одиграва радња, можемо да закључимо да је Косара веома склона интроспекцији и да своја осећања јасно показује у свим моментима на искрен начин.

Фото: Н. Бабић

 Како партитура прати емоционални свет Косаре и оног што јој се догађа?

- Музика је писана са посебном лирском нотом, у којој се издвајају драмски моменти, присутна је и духовна музика, али и елементи традиционалне музике. Композитор Стеван Дивјаковић се заиста трудио да ово веома свеобухватно дело прикаже кроз различите димензије и мислим да ће се ова опера редовно изводити на сцени СНП-а. Косара има велики број лирских сегмената у којима приказује своју истанчаност и крхкост карактера у пољу показивања емоција које има према Владимиру и оцу Самуилу, али и народу јер је она једна нежна, субмисивна царска ћерка, пуна топлине. Са друге стране, у деловима где се она расправља са Владиславом и покушава да одговори на његове претње, а касније заштити вољеног Владимира, можемо да чујемо музику са наглашеним драмским моментима, већом динамиком. На крају, она завршава потпуно скрхана од бола у веома лирском тону, али са јасним ставом да је она ипак и даље краљица.

 Представа нема реалистички концепт, удаљава се од њега, и улази у свет близак сновима, и другачијим значењима. Какве је то захтеве постављало пред певаче?

- Свака представа може да се тумачи на различите начине и да се ставља у реалности које су нама блиске. Реалност је овде приказана географски, историјски, социолошки у смислу друштвених односа, а у емоције можемо да ставимо у контекст снова јер оне након реалности постају вечне. Свако од нас певача је свој лик пажљиво осмишљавао и градио, да би што боље дочарали слику тадашњих друштвених прилика на сцени. Ипак, веома значајну улогу имају и хор и балет који дају делу потпору у свим сегментима, а свакако најзначајнији је оркестар који нам креира ову музику.

 Певали сте у још једном домаћем делу, у опери „На уранку“ Биничког. Да ли издвајате домаћа дела од осталих? Морају ли имати посебан третман у репертоару?

- Улога Станке у опери “На уранку” је за мене била веома значајна и певала сам је у Народном позоришту у Београду. Свако домаће дело заслужује посебан третман у репертоару, имајући у виду да један од наших главних задатака као уметника је да чувамо и негујемо нашу културну баштину. Стратешки циљ би свакако требало да буде гостовање домаћих опера у иностранству и томе треба посветити посебну пажњу. Сигурна сам да ће “Владимир и Косара” имати своје посебно место у месечном репертоару и да ће представа бити одлично прихваћена од публике.

 Ваша каријера практично је започела на иностраној сцени. Тамо сте више наступали него овде. Како је до тога дошло?

–  Имала сам ту срећу да певам у преко 15 земаља за веома кратко време и са мало година, мада оно што бих свакако издвојила у прошлој години јесте мој солистички концерт у Карнеги холу, извођење Микаеле у опери „Кармен“ са Елином Гаранчом на Љубљанском фестивалу и Белефу, концерт са Пласидом Домингом и РТС-ом, Хозе Куром са Дубровачким симфонијским оркестром. А мој први наступ у СНП-у у догодио се јануара 2020. године по мом повратку са турнеје из Кине са Санкт Петербург државним симфонијским оркестром, кад сам дебитовала као Мими у „Боемима“. Неколико месеци пре тога ме је тадашњи директор Опере Александар Станков чуо на концерту у новосадској Синагоги са оркестром Министарства одбране “Станислав Бинички” и позвао ме да певам улогу Мими.

 Какав је осећај певати и делити исту сцену са светски познатим оперским уметницима, и учити од њих?

- Свакако непоновљив осећај. За мене је певање са светски познатим оперским уметницима велики изазов али и велика одговорност. Свако од њих је другачији, али је лепота у индивидуалности и у томе да од свакога можете нешто да научите. Ја се у певању, али и у животу руководим Шекспировим мислима из његовог дела “Много вике ни око чега”, а то је да је “срећан онај који чује како му људи проналазе грешке, па онда може и да их отклања”. Захвална сам на сваком моменту који сам имала да учим од најбољих. 

 Хоћемо ли вас од сада чешће слушати и гледати у нашим представама?

- Ја се надам да ћу бити више активна у нашој земљи, али то пре свега зависи од мог распореда и ангажмана које имам и у иностранству. Српско народно позориште је веома отворено за све уметнике, како наше који нису запослени у позоришту, тако и велике уметнике из иностранства, што је веома значајно, јер даје публици прилику да чује нове уметнике, али и да свакако радимо на константном подизању квалитета представа и продукције. До краја ове сезоне ћу свакако певати у нашој земљи, чека ме и мој први солистички концерт у Београду, снимање мог првог албума у иностранству, а за лето учешће на бројним фестивалима. Планирам до краја сезоне да отпевам још једну нову улогу коју активно спремам.

 Да ли сте ви једина наша, могуће и у свету, оперска певачица с дипломом Електротехничког факултета? Јесте ли баш желели да прво завршите тај факултет, па тек онда да се посветите певању?

- Ово питање ме веома радује јер нисам једина. Има још неколико мојих колега који су завршили Електротехнички факултет, а и Факултет техничких наука. Ја сам одувек желела да се бавим електроником, чиме сведочи то да сам након основних, завршила и мастер студије, а тренутно сам студент докторских студија на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Певање је увек ишло као комплементарна област уз електронику, да би се у последње време издвојила као примарна. А што се света тиче, нисам имала прилике да се сусрећем са колегама који су инжењери и певачи, тако да је ту веома могуће да сам у том сегменту јединствена.           

      Н. Пејчић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести