Марко Џомба, саксофониста: Судар музичких утицаја

Новосадски саксофониста са већ импозантном међународном каријером Марко Џомба представиће се у среду, 27. октобра, у оквиру предстојећих Новосадских музичких свечаности публици у родном граду Концертом за саксофон и оркестар Александра Глазунова, у аранжману за гудачки квинтет, у овом случају Wienner Kammerszymphonie.
s
Фото: Youtube Printscreen

У разговору са младим уметником, иза којег је мноштво наступа диљем света, солистичких и са оркестрима које су водила имена попут Штокхамера, Федосијева или Џада, сазнали смо да саксофон заправо и није био његов први избор...    

– Био сам загрижен да свирам гитару. Ништа друго! На пријемном за основну музичку школу су ми, нажалост, рекли да сам прерастао узраст у којем се почиње гитара, али да би било идеално да кренем са учењем неког дувачког инструмента. То ме је ужасно разљутило… Гитара… Расплакао сам се… Кад сам се сабрао, рекао сам да бих ипак хтео да свирам један дувачки инструмент, и то саксофон. Симпсонови су били популарни у то време, вероватно је одатле и дошла идеја. Због Лисе. Међутим, Основна музичка школа „Јосип Славенски” нема наставника за саксофон. Нема везе, има за кларинет. У току четири године у „Славенском”, свако полугодиште, саксофон ми је предавао други наставник кларинета. Едукативни „спас“ сам нашао у средњој школи, у „Бајићу”, код наставника Бојана Вукелића, џез саксофонисте, али са префињеним укусом и богатим разумевањем класичне музике.

Након Музичке школеИсидор Бајићшколовање се наставили на Универзитету за музику и сценске уметности у Бечу. Како је на вас утицала промена средине, културе и студирања на страном језику?

– Сећам се првог дана, 18 година, сам, никога не знам, уплашен… Где ћу вежбати? Како ћу се снаћи овде? То лето сам вежбао на градилишту поред зграде у којој сам живео, а сналажење је процес који траје. Одлазак на студије у нови град, нову државу,  била ми је једна од најбољих одлука. Јесте било тешко, али таквав је вероватно сваки процес осамостаљивања

Изводили сте концерте широм Европе, а затим и Кине и Русије. На који начин су честа путовања и наступи у реномираним концертним дворанама утицали на Ваш професионални развој?

– Наступ на концерту је чисто стање транса. Код мене су увек пут или одлазак, са концерта или пробе, ситуације које су ме највише обликовале. Човек научи да се адаптира тренутку. После четрнаесточасовног лета, са временском разликом од 7 сати, ићи на пробу са оркестром или свађати се са таксистом у Братислави 20 минута пред почетак концерта, јер хоће да наплати петоструко вишу цену од нормалне тарифе... У свим тим тренуцима остати прибран и кул, е то је невероватна вештина коју, нажалост, још нисам савладао.

Добитник сте великог броја награда на такмичењима широм Европе, али и у Јапану. Шта за Вас представља учешће на музичким такмичењима?

– Наду! Свака победа на такмичењима ми је значила да сам корак ближе циљу. Преломни тренутак је ипак био кад сам проглашен аустријском звездом у успону, у домену класичне музике. После тог такмичења почела је сарадња и са садашњим менаџментом, који заступа и имена као сто су Вадим Рјепин, Иво Погорелић… Наравно, такмичења су и велика инвестиција, где улажеш себе, време, па и финансије.

Један сте од Yamaha umetnika и свирате алт саксофон из њихове серије Custom EX. Како је почела сарадња с њима и због чега сте се одлучили управо за инструмент на којем тренутно свирате?

– Контактирали су ме после концерта у великој сали Мусиквереина. Тада сам свирао на својој старој Јамахи, која није била професионални модел. Речено ми је да су одушевљени тиме шта све могу да извучем из инструмента - и понудили ми сарадњу. Наравно да сам одмах изабрао најбољи инструмент који имају у понуди. Та наша веза траје сад већ неколико година и поносан сам што сам део те породице и што имам могућности да, између осталог, учествујем и у развоју нових модела саксофона.

На Новосадским музичким свечаностима наступићете са Бечком камерном симфонијом (Wienner Kammerszymphonie), због чега можемо да кажемо да доводите бечки дух у Нови Сад....

– Веома се радујем што ћу поново свирати „код куће“, у Новом Саду. Нажалост, нисам често имао прилику последњих десетак година, од завршетка средње сколе, па ми овај концерт много значи. Са бечким ансамблом, у Новом Саду, за време пандемије! Биће феноменално!!

Када погледамо кроз историју, миграције су биле саставни део живота великог броја руских композитора у првој половини 20. века. Тако је и Александар Глазунов, руски композитор и диригент, 1928. године напустио СССР и настанио се у Паризу, да би 1934, две године пре своје смрти, компоновао Концерт за саксофон, једно он најзначајнијих дела стандардног репертоара за овај инстумент. На који начин је, према вашем мишљењу, композитор спојио елементе руског музичког романтизма са француским модернизмом у Концерту за саксофон?

– Чини ми се да сам ово питање прочитао једном у контролном из историје музике (смех). На Глазунова и његов музички језик је умногоме утицала његова околина као и дубока повезаност са Совјетским Савезом, па и Француском. Незаобилазно је било да су се музички утицаји ова два простора судару у његовој креативности из чега је изашло једно од његових најплоднијих дела.

Структура самог дела није типична за форму концерта. Како бисте ви објаснили ово дело публици? На шта је потребно обратити пажњу приликом његовог слушања.

–  Препоручио бих слушаоцима да затворе очи и да се препусте изненађењу шта сваки тон доноси. Без превише теоретисања о делу, битан је само тренутак са музиком и емоције које она проузрукује у слушаоцу.

Који су ваши даљи професионални циљеви?

– Тежим ка томе да напредујем, што је више могуће, у контроли над инструментом и разумевањем онога што на њему изводим… Као и да то све емитујем органски, с лакоћом.

Да ли имате неку поруку за младе саксофонисте или слушаоце заинтересоване за класичан репертоар за саксофон?

– Процес музичког сазревања је дуг и тежак. Биће много тренутака где ће се чинити да је лакши пут одустати. Фокус је на главном путу, не на странпутицама.

        Емилија Пушић

EUR/RSD 117.3357
Најновије вести