НАТАША МИХАЈЛОВИЋ посветила ПЕСМУ трагично преминулом БРАТУ: Музика је била мој највећи лек
Кантауторка Наташа Михајловић, чланица групе „Фрајле” која однедавно упоредо води и соло каријеру, објавила је недавно трећи самостални сингл - моћну баладу „Пробуди ме, зови ме”.
Ову песму написала је заједно с Александром Бањцем и Милошем Бероњом. Та песма је за њу посебна и долази из дубине срца, јер ју је посветила рођеном брату Ралету, који је пре 20 година себи одузео живот.
Наташа је истакла да овом нумером жели да расветли важну друштвену тему, која је, иако деликатна и тешка, свуда око нас.
„Ми, уметници, добили смо дар да се изразимо кроз стварање музике и текста. Порука коју музика преноси је изузетно моћна, снажна и далеко сеже. Нико није сам, и увек постоје они који желе да слушају и чују. Погледајте људе у очи, разговарајте, слушајте једни друге, чујте једни друге, и питајте како сте, али заиста како сте”, нагласила је у опису емотивног видео спота за ову песму Наташа Михајловић, која је нови пројекат подигла на виши ниво и одлучила да организује и панел-дискусије о превенцији суицида, којима ће широм земље и региона покушати да шири свест о важности разговора, али о депресији и анксиозности.
У разговору за „Дневников” ТВ магазин талентована певачица открила је нешто више о овој изузетно дирљивој песми, али и пројекту који је осмислила.
– Написала сам песму за свог брата, и то с нашим Александром Бањцем и мојим пријатељем Милошем Бероњом који је, стицајем околности, изгубио сестру. Нисам дуго ни мислила да ћу ту песму уопште пустити у етар, јер нисам била спремна, али сада јесам. Одлучила сам да кроз ову песму пошаљем поруку људима да се отворе, да разговарају са другима, да се пробуде, да позову када им је тешко и да ми, ако смо на месту слушалаца, заиста чујемо ко нам и шта говори. Добила сам велики ветар у леђа и повратну реакцију од људи који су се продрмали, којима је требало да се исплачу. Музика је толико моћна да може директно да уђе у срце и душу. Срећна сам што имам тај дар да своје емоције могу на тај начин да испољим и да помогнем кроз ово што радим.
Желите ли кроз панел-дискусије да пошаљете поруку да ипак постоји стигма у друштву, да се о суициду не говори довољно?
– Велика је стигма. Радећи на овоме, схватила сам да моје окружење није параметар за то шта се дешава у друштву. Људе је срамота што су депресивни, да имају уопште помисли на то, а жеља ми је да подигнемо свест о томе да је свака емоција коју осећамо наша и да треба да је прихватимо, а опет, када се и нађете у мраку, да постоји решење, да постоји помоћ. Зато овим пројектом желим да осветлимо ту тему и да развијемо у друштву потребу да се прича о томе.
Кроз причу ћемо моћи да нађемо и нека решења, а једно од њих је и да се успостави број телефона који ћеш позвати када ти је тешко, као када зовеш полицију, хитну помоћ или ватрогасце у помоћ. Велики број деце је у проблему, намећу им се неки страхови и мрак кроз музику, медије и друштвене мреже. На овом мом путу сам схватила да су клинци баш заинтересовани да слушају о томе, што значи да се то дешава међу њима. То су разне врсте самодеструкције које су у друштву присутне. То је свуда око нас.
Једном приликом сте рекли да вас је у музику увео управо ваш брат. Колико вам је она помогла да пребродите његов одлазак?
– Музика је мелем за душу. Она је била мој највећи лек, као и рад са стручњацима и психолозима. Разлика између мене и мог брата била је годину и по дана и били смо веома блиски. Он је био страшно паметан, предивно је певао, свирао је разне инструменте. Био је забаван, харизматичан. Био је весела душа, људи су волели да буду с њим. Он ми је био узор и највећа подршка и највећа критика. Заједно смо певали, имали смо бенд пре бомбардовања. Знам колико је обожавао да слуша музику. Када сам га изгубила, морала сам да наставим сама, осетила сам да је тај дар који ја имам - и његов. Да је то и његова песма, његова радост, уз његов живот и смисао који је требало да има у овом свету, да је данас жив. Имам можда и неки задатак да дам све од себе и јесте ме тај губитак гурнуо у потпуности на музички пут и да се скроз посветим певању и стварању музике. Кроз све ово што радим живи и мој брат.
Увелико припремате соло албум, како ће звучати те песме?
– Завршила сам скоро све песме, и срећа је да је тако. Свих ових 15 година, колико сам са „Фрајлама” на сцени, стварала сам музику. Схватила сам за то време да постоји то нешто што мене одређује као аутора и кантаутора, а то је комбинација жанрова. Kада сам објавила песму „Странац”, људи су били одушевљени јер сам снимила праву поп нумеру, кренула је да се пушта на радију, добила сам награду „Накси звезда” за пројекат године. Та песма ми је такође важна и мислим да много тога говори. Управо те људске теме, које су мени важне, преплићу се кроз моје песме. Важна ми је блискост, волим да се дружим и да сам с људима, мислим да је важно да се дамо другима и, наравно, да од њих добијемо исто назад. То је оно што провејава кроз моје песме. Друга песма „Бум бум” била је љубавна, лепршава, другачија. Генерално, волим свашта од музике и мислим да ће људи бити изненађени свиме што ћу да понудим на свом албуму. Упуштала сам се у различите музичке жанрове. Пре „Фрајли” певала сам и џез. Ја бих на албуму дала све то што имам.
Kолико вас онда има у ономе што кроз вас слушамо у „Фрајлама”, с обзиром на то да је то потпуно другачија енергија?
– Ми смо до пре неколико година неговале аутентичан војвођански звук, који мислим да не постоји данас и да је то та моја страна у „Фрајлама”, тај звук Звонка Богдана, Балашевића... Наравно, отпевала сам и неке дивне баладе које смо написале, дала печат томе и мислим да ми и то пристаје. Мислим да ће ово што радим сама потпуно показати ко је Наташа музички.
Може ли се десити и излет у нешто комерцијалније или са трендовима не калкулишете?
– Не знам ни ја, не водим се тиме. Мени се песма или свиди или не. Верујем у добру песму. Када је песма добра, њој треба времена и простора да „продише“. На пример, нашој песми „Ноћас си моје вино”, која је настала 2019. године, требало је пет година да заживи, да почну људи да је слушају и певају.
Догодине на „Београдском пролећу”
Музика се, чини се, вратила на велика врата, а с њом и неки фестивали. Имате ли амбицију да се самостално пријавите за неки, попут „Песме за Евровизију”?
– Нисам се пријавила ове године, а питали су ме људи баш конкретно с песмом „Пробуди ме, зови ме”. Ипак, мислим да би то, с обзиром на то да сам дошла на идеју да то буде пројекат, било тешко изгурати. Сматрам да тај простор фестивала има потенцијал да разводни целу причу. Мада, мислим да би ова порука сјајно прошла међу популацијом која прати Евровизију, али исто тако знам и да ово има неки свој пут и да ће доћи до оних до којих треба. Хоћу да урадим песму и на енглеском, али и препеве на разне језике. Звали су ме у Љубљану, Сарајево… можда се пријавим следеће године на „Песму за Евровизију”, али овој теми, која је деликатна, не треба та медијска помпа. Вероватно ћу учествовати на „Београдском пролећу”, видећемо.
Занимљиво је да је песма „Живот к'о вино” коју сте радили за „Фрајле” заправо била намењена Здравку Чолићу. Како је на крају ипак завршила у вашим рукама?
– Седела сам с Александром Бањцем и мозгала о некој песми. Спонтано сам кренула да стварам и написала ту песму, само што је текст био мушки. Онда нас је задесила корона па су сви планови с том песмом стали. Тада сам девојкама из бенда пустила песму и оне су ми рекле да то ми треба да отпевамо. Онда смо, наравно, измениле текст и урадиле женску верзију. Та песма је, ето, комерцијална, људи одлично реагују на концерту на њу.
Постоји ли још неко коме бисте волели да напишете песму?
– Постоји једна песма коју сам наменила Терези Kесовији. То је једна велика песма, која се зове „Нема назад”. Не верујем да ће она више снимати и верујем да ће то на крају бити више моја песма. Kада пишем за некога, волим да уђем у свет те особе и да се ставим у његове или њене ципеле. Тако сам размишљала и о Чоли - шта би он волео да пева. Зар није прелепо да човек с том каријером, харизмом, енергијом, има неку жељу? Помислила сам да је стих: „Живот к'о вино је, морам да га испијем” баш за њега. Дешава ми се да сада колеге, када су ме препознале као аутора, траже да им напишем песму, али мора то нешто да ме покрене и инспирише.
Владимир Бијелић