Слушајући их, тешко нам је замислити с колико се потешкоћа Брамс суочавао компонујући их, колико се често сенка Бетовена, поштованог као непревазиђеног мајстора камерних дела, надвијала над њим као тежак облак, и колику је одговорност осећао према свом ментору и блиском пријатељу Шуману, чије наслеђе је желео да преда новим генерацијама. Међу Брамсовим савременицима је кружила прича о томе да је, незадовољан својим радом, уништио двадесетак камерних дела – отприлике колико је и одобрио за објављивање. Управо због тога, у сваком камерном делу можемо видети кристално чисту есенцију Брамсовог композиторског умећа и осетити срж његове душе у датој животној фази. На седмој вечери овогодишњег Номуса, 25. априла, Фестивалски квартет и пијанисткиња Рита Кинка публици су представили две изузетне композиције тог великана романтизма.
Вече је почело Гудачким квартетом у а-молу, оп. 5, бр. 2, који је завршен и премијерно изведен пре 145 година. Иако је Брамс радио на том делу веома брижно готово читаву деценију, захтевајући од својих музичара „тајно извођење“ пре него што партитуру пошаље издавачу, премијерна публика га је примила лепо, али без посебног одушевљења. Тек је Шенберг указао на генијалну избалансираност хармонија, драмских и лирских тренутака, и Брамсову невероватну надареност у испевању мелодија широког даха користећи минималне мотиве као што је мото његовог блиског пријатеља, легендарног виолинског виртуоза Јозефа Јоакима: „frei, aber einsam“ (слободан, али усамљен); користећи почетна слова ове три речи као тонове, Брамс је развио уводну тему главног става. Одајући почаст пријатељу, у преостале ставове уткао је мотиве мађарских народних песама да би указао на Јоакимово порекло.
Интересантно је данас слушати ретке Јоакимове снимке Брамсових дела, који нам дају тонску слику нешто уздржанију од оне на коју смо навикли, и упоредити је с музицирањем Фестивалског квартета у саставу Роберт Лакатош (прва виолина), Оскар Варга (друга виолина), Јожеф Бисак (виола) и Ирена Јосифоска (виолончело). Тај сјајан квартет младих уметника новосадског порекла, а успешних и на међународним сценама, донео је публици веома савремену интерпретацију Брамса, пуну невероватног полета и искричаве енергије. Подухват није био нимало лак, пошто се гудачки квартети често вежбају недељама, а неки не ступе пред публику без вишемесечног заједничког рада, ма како талентовани поједини музичари били.
Осим високог професионализма у решавању техничких проблема партитуре, та поставка је захтевала и изузетан сензибилитет свих учесника, а и жељу да слушају и прате једни друге у свакој секунди. Било је апсолутно задовољство посматрати начин на који ти млади уметници ослушкују и инспиришу једни друге, дајући сваком простора да се истакне. Роберт Лакатош је водио елегантно, обраћајући пажњу на то да не буде предоминантни први виолиниста, какви се понекад чују, а у том чувању баланса му је Оскар Варга био савршен партнер. Чули смо фино извајане мелодијске линије и пун, топао тон, како од њега, тако и од Ирена Јосифоске, која је пленила сваком својом фразом, док је у извођењу Јожефа Бисака деоница виоле дошла до пуног изражаја.
Иако смо чули сваки инструмент, што чак ни у релативно малом ансамблу као што је квартет, не успева увек, тешко је писати понаособ о члановима Фестивалског квартета, толико су били уједињени у вртлогу стваралачке енергије. Њихове различите уметничке личности, те чињеница да нису до сада свирали заједно, донели су нове, свеже боје, експлоатишући детаље партитуре који би можда били мање чујни да их свира квартет који има више времена да промисли и „дотера“ композиције. Кратак рок припреме је у овом случају био извор инспирације, заједно с прелепим делом које, очигледно, воле сви чланови квартета.
У другом делу концерта Фестивалском квартету се прикључила наша реномирана пијанисткиња Рита Кинка, и то у Клавирском квинтету у ф-молу, оп. 34. посвећеном пруској принцези Ани, која је и сама била врсна пијанисткиња. О томе колико је Брамс радио на том делу говори чињеница да га је прерађивао више пута за различите комбинације инструмената, те да је убрзо након њега (по завршетку још два комада за камерне саставе) уследила пауза од осам година, током којих није објављивао камерне композиције. Њима се вратио управо делима из оп. 51, тако да смо на концерту чули крај једне и почетак друге Брамсове стваралачке фазе, када је реч о камерним саставима.
Већ од првог такта било је јасно зашто се Клавирски квинтет у ф-молу сматра једним од најкомплекснијих и најуспешнијих Брамсових дела: дивне мелодије широког даха, богата динамика, разноврсност мотива, симфонијска грађа и ватромет осећања напросто хипнотишу. Бриљантна клавирска деоница је у извођењу Рите Кинке деловала као извориште низа хармонија, ритмичких структура и динамике, снажна енергија која структурира, води и уједињује све инструменте. Од вртоглаво брзих деоница до медитативних, мирних тренутака, уметници су дисали потпуно уједначено, увлачећи у Брамсов свет и публику. А то је управо оно што посетиоци концерата желе: да се на тренутак отму свакодневици, да уживају у свету музике, у неким вишим, блиставијим сферама, али да истовремено осете да их емоције, које свакодневно проживљавају, дубоко повезују с претходним генерацијама и да смо на тај начин сви део једне веће, смислене целине.
Узбудљив изазов организационог тима Номуса, који је прихваћен од уметника, остаће забележен као успех који је потпуно у сагласју с речима маестралног виолинисте Јехудија Мењухина: „Највиши циљ у животу би требао бити да до максимума развијемо способности које се крију у нама и да поделимо са светом све што је добро и лепо.“
Зита Калманди
