Захваљујући својој врхунској техници, која подразумева неприметно решавање и најтежих свирачких задатака, али изнад свега оригиналном приступу делу и његовој, дубоко личној, оригиналној интерпретацији, уметник и данас „држи“ статус највећег и најпознатијег пијанисте 20. и 21. века.
Погорелићево предавање и даље поседује све високе извођачке особине, попут специфичне артикулације удара, савршене педализације и промишљене агогике, али и студиозности, интроспекције, продубљености и сопствене визије. Његова динамика није богато развијена; она је више тамно-светла, црно-бела, веома тиха или врло снажна, скоро грубо - ударачка у свом највишем интензитету, а у „ненијансираном“ музицирању је затомљен онај тако пријемчив романтичарски занос на рачун мисаоности, контемплације, филозофије.
Велика концентрација била је потребна за праћење Погорелићеве целокупне интерпретативне концепције и музичког проживљавања, те су дубоко концентрисани посетиоци, посебно они из професионалних кругова, управо „рендгенски“ (нарочито у оним успоренијим темпима) могли јасно следити уметниково прегледно и разговетно преплитање главних тема и одговора и наглашавање њему битних елемената композиције. Ипак, маестралном пијанисти, и овог пута задубљеном у партитуру испред себе, да не би пропустио ни једну ауторову ознаку, као да није било стало до потпуне комуникације са слушааоцима, а тај непосредни, директни контакт је за комплетни уметнички доживљај већини од њих ипак потребан. За потписника ових редова те везе није било у пуној мери, или је можда његово схватање „емитовања“ музике из душе нешто другачије.
У „погребно“ тамној гами, готово аутоматизовано, кренуо је од басова, судбински, „грубо“ обликован покрет Моцартове Фантазије у це - молу, пред нежном главном темом прецизно одсвираних украса, али у суштини преовлађујуће, равне динамике и невелике експресије. Остајући до краја без сјаја, с „тешким“ акордима, била је то једна озбиљна, оштро исклесана предигра која неговештава уметност Бетовена, његову, непосредно надовезану, величанствену Сонату у еф - молу, опус 57. Позната као „Аппашионата“ (страствена), ова композиција с почетка зрелог ауторовог раздобља, постала је у Погорелићевом тумачењу место контемплације, исцепканог, оклевајућег тока. Без праве Бетовенске енергије, борбености и јаркијих контраста, типичних за овог ствараоца, пијаниста је, као да је у недоумици, „угушивао“ драму, више наглашавајући баладност и једноставност карактера.
„Корак по корак“, у почетку врло дискретно, одвијао се, помало монотони покрет прекрасног „Тужног валцера“ Јана Сибелијуса, уводећи у Сонату број 2 у бе - молу Сергеја Рахмањинова (из 1931). Концизнија и мање „разбарушена“ верзија (у односу на изворну из 1913), остала је и у овом облику веома сонорно, страствено, звучно богато и технички ванредно захтевно остварење. Ипак, у Погоролевићевом виђењу, доживели смо је као рапсодичну, сиво обојену, неколоритну, динамички оштро поларизовану, у сваком сегменту „равну“ слику, портрет уметника који се мучи, размишља о смрти и мистичном крају, пропињући се из летаргије, безвољности, мрака и безнађа, а сопствену извођачку супериорност стављајући потпуно у службу истраживања изражајних могућности свог инструмента и личне експресивне ширине и снаге филозофског разумевања композиторове замисли. Исто је било и с два додатка на овације посебне врсте, а „отпоздрав“ пијанисте као да је најављивао његов скори поновни долазак на јединствени подијум Коларчеве задужбине.
Марија Адамов
