Piano Summer у Врању: Врхунска демонстрација употребе клавира

ВРАЊЕ: Пети по реду фестивал Piano Summer у Врању, посвећен је овог августа Клоду Дебисију, великану музичког импресионизма, поводом 100. годишњице смрти, те је стога, већи део тематски обликованих програма у извођењу еминентних уметника, испуњен остварењима овог француског композитора.
piano
Фото: Youtube Printscreen

Прва три реситала припала су гостима из иностранства, а остале су припремили домаћи пијанисти, од којих ће прва наступити наша Рита Кинка.

На вечери свечаног отварања манифестације у пуној (као и ранијих година) сали Дома Војске Србије, после официјелног увода, први пут се у Врању „музички“ представио Зоран Имшировић, уметнички директор фастивала, чије организаторске, аниматорске, преводилачке и образовне активности дају оригиналан печат целом, не само за овај град, изузетно значајном догађају. Млад, у пуном смислу вредан и агилан културни посленик, који је после студија остао у Минхену одакле се и разастире његова културолошка мисија на некадашњу домовину, посебан афинитет гаји према делима немачких аутора. То је показао одабиром циклуса „Крајслеријана“ Роберта Шумана, чији целокупни опус има своје исходиште у клавиру и резултат је најтананије рефлексивности. Управо рефлексивност је особина која би се могла издвојити у сагледавању интерпретације овог интелигентног и самосвојног уметника, али ништа мање нису препознатљиве ни зналачка припремљеност и студиозност, изражене подједнако и у лирским тренуцима и у одсецима снажније бетовеновске узбурканости. При томе, све делове ове осмоставне композиције Имшировић повезује природним музичким током и логичношћу предавања, и надасве, личним приступом и оригиналношћу тумачења. Особеност представљања красила је и извођење „Погребне поворке“ Франца Листа, чији лагани маршевски ход прате снажне динамичке промене кроз целу клавијатуру, у свим регистрима квалитетног, новог инструмента марке „Штајнгребер“, специјално допремљеног из славног немачког града Бајројта у којем се производи. Његов фино обојен, меко заобљен, још у пуној мери неразрађен звук, пијаниста је успешно „извукао“ и код наративног, у басовима управо „трагичарског“ тона, али и у светлије обојеним кантиленама. То се потом огледало и у Шопеновим Ноктурнима опус 27, да би врхунац реситала насловљеног као „Сумрак романтизма“ Имшировић остварио на крају вечери, наглашено рефлексивним тумачењем Сонате број 9 („Црна миса“) Александра Скрјабина, којим је још једном свестрано приказао све одлике свог пијанизма.

Природно је, друге вечери Piano Summer феста уследио програм Имшировићевог некадашњег професора Мајкла Леслија, једног од најзначајнијих пијаниста пореклом из Аустралије, који је за централно место деловања изабрао Минхен у ком се и сам некада школовао и освајао престижне награде (између осталих и на такмичењу АРД). Респектабилан познавалац и извођач готово целокупне клавирске литературе, с посебним акцентом на опусима Баха, Бетовена, Шуберта и Шенберга, Мајкл Лесли је постао љубимац публике у Врању где борави већ трећи пут. Док је Имшировић свирао композиције које су претходиле импресионизму, његов професор је изабрао оне које припадају првој половини 20. века, повезавши их називом „Нови путеви“. Посебна драгоценост Леслијевом тумачењу дала су његова вербална објашњења која је пасионирано преносио публици (преко одличног и спонтаног Имшировићевог превода) поdjеднако знатижељној и заинтересованој за свако дело, без обзира ради ли се о Бартоку, Шенбергу, Стравинском или Прокофјеву. Као да слушају Шопена или Бетовена, посетиоци Дома Војске су без резерве и предрасуда о „модерности“ сада већ сто година старих остварења, отворени за сваки звук и стил, прихватали све композиције, посебно оне инспирисане универзалном језиком народне музике (мађарске), као што су Клавирска соната и Шест игара у бугарском ритму Беле Бартока. Врхунска демонстрација употребе клавира као ударачког инструмента, најупечатљивија када су у питању играчки ритмови, скокови, акценти (Бартокова дела), али и као извођача дисонантних акорда и „непевљивих“ мелодија код Арнолда Шенберга, кулминирала је управо у Шест малих клавирских комада опус 19, које је пијаниста донео суптилно и духовито, транспарентно „исцртаних“, али и деликатно „стакатираних“ нота, сваком од Шенбергових „крокија“ дајући печат личног духа и шарма. Такође с уверљиво (и језички и музички) „објашњеним“ детаљима представљена је и неокласична Соната Игора Стравинског (с наглашено прелудијумско – етидним карактером финалног става) и Седма соната Сергеја Прокофјева („Лењинградска“) која је својим моћним „токатним“ ударима, па и оним сазвучјима „светлијег“ карактера, као и  у свим аспектима, изванредном звучношћу, дигла публику на ноге, која је дугим акламирањем поздрављала извођења великог уметника.

Марија Адамов

EUR/RSD 118.3704
Најновије вести