Виолину свира од пете године, а први су му и, како сам каже, најважнији професори били мајка пијаниста и отац, који је био не само врстан виолиниста, него и сјајан градитељ инструмената. Александар Крилов је, наиме, један од првих совјетских твораца виолина који су почетком седамдесетих година прошлог века дошли у Кремону како би похађали тамошњу чувену Академију Страдивари.
До 1999, када је изненада умро, саградио је око 300 инструмената, првобитно следећи моделе Страдиварија и Гварнерија, да би почетком деведесетих развио свој аутентичан облик. И на једној од тих виолина данас свира Сергеј. А други инструмент је оригинални Страдивари из 1734, који је добио на коришћење из њујоршке колекције Лам.
“Ако узмете добро очувану Страдиваријеву виолину са одличним звучним карактеристикама, наравно да се она не може упоредити са модерном. Јер Страдивари ипак има иза себе историју дугу готово 300 година”, каже чувени виолиниста, додајући уз смех: “Уосталом, то би било исто као упоређивати најбољи виски стар пола века са неким данашњим”.
Дакле, даље објашњава Крилов, ако имате на располагању 15 милиона евра, наравно да ћете се определити за неки од најбољих старих инструмената, јер је њима заиста тешко конкурисати. “Али ако у џепу имате 15.000 евра, онда морате одабрати добар модеран инструмент - осим ако нисте имали довољно среће да пронађете неку од оних чувених ’виолина с тавана’, која је ко зна кад купљена на пијаци за мало новца, а за коју се касније испостави да је Страдивари или Гварнери”…
Виолиниста, међутим, упозорава на то да ипак треба водити рачуна и о чињеници да постоје два аспекта звука: онај инструмента и – инструменталисте. По његовим речима, “сензори” музичара морају стога увек бити веома отворени и спремни да ухвате нијансе како би он на одговарајући начин могао да ради на себи, без обзира на звук инструмента, који може бити добар, али и лош. Једноставно, напомиње, импресије које музичар добија од свог инструмента нису цела истина - има још много тога.
Говорећи о институцији “омиљеног композитора”, Сергеј Крилов не крије да му је бесмислено упоређивати, рецимо, француски импресионизам са Паганинијевом музиком. “Сваки композитор припада његовом добу и носилац је емоција и вредности типичних за раздобље у којем је живео. Како могу да упоредим концерте Бетовена и Шостаковича? Оба су креације генија. Једноставно, волим дивну музику. А као извођач, морам да донесем композиторово дело на најбољи могући начин, покушавајући да разумем поруку коју је желио да остави”…
Пре десет година дошао је на чело Литванског камерног оркестра, и то на предлог чланова ансамбла, али нема намеру да напусти концертирање због директорског ангажмана, јер, појашњава, менаyмент и виолина - две су активности које иду руку под руку.
“Морам рећи да сам имао среће што сам позван да водим овај оркестар, али треба при томе имати на уму да скоро увек и свирам с њим. Уосталом, за многе инструменталисте дириговање је логичан напредак њиховог музичког развоја”.
Сергеј Крилов ће у понедељак на Новосадским музичким свечаностима наступити управо са Литванским камерним оркестром. Концерт у Синагоги почиње у 20 часова, а на програму су „Серенада за гудаче” Петра Илича Чајковског, „Андалузијска романса” и „Фантазија Кармен” за виолину и оркестар Пабла Сарасатеа, те Интродукција и рондо каприћозо у а-молу Камија Сен-Санса.
М. Стајић
