Али не само захваљујући једној од најславнијих сопранисткиња нашег времена, Румунки Анђели Георгију и изванредном америчком лирском тенору Чарлсу Кастронову, с већим делом садашње каријере неговане у Немачкој, већ, по многима, управо и због музицирања Симфонијског оркестра РТС-а и диригента Бојана Суђића, који су се у бројности својих извођачких подухвата, између премијерних представљања савремених композиторских остварења претежно наших аутора и редовног концертантно-симфонијског репертоараа, „ухватили“, не и први пут, специфичних припрема и наступа с вокалним уметницима, што представља озбиљан интрепретативни изазов, посебно када непредвиђене околности рада са светским уметницима највише класе, увек донесу и низ непознаница.
То се догодило и овог пута јер Анђела Георгију није желела пробе, осим оне најкраће, тонске, пред концерт, те је задатак комуникације оркестра и диригента са солисткињом тим био још изазовнији и сложенији. Све неочекиване и „хировите“ промене темпа, агогике, проблеме слободнијих фразирања, па и ритмичких неусаглашености, наши веома спремни музичари су под невероватно концентрисаним и чудесно усредсређеним диригентом успели завидно да „реше“, захваљујући и високом степену флексибилности и савршеној спремности за сарадњу и у најделикатнијим и „најопаснијим“ моментима. С друге стране, оркестар се показао у ретко доброј свирачкој форми, не посустајући у надахнућу, енергији и темпераментности музицирања, иако је ансамбл могао бити прилично исцрпљен од такве максималне усредсређености, неопходне и захтеване у „пратилачком“ задатку.
Анђела Георгију, певачица прекрасног, беспрекорно уједначеног, и нежног и меког, али и драматичног гласа, изванредних глумачких способности (које су по?еднако уверљиве и у концертном тумачењу ликова исказаних у одабраним оперским аријама и дуетима), надасве и јединствено технички и психолошки изнијансираних интерпретација, прекрасних пијана и сигурних висина прво је савршено извајала арију Адријане Лекуврер из истоимене опере Франческа Чилее. Одмах јој се неприметно придружио Чарлс Кастроново, као гроф Маурицио, грленог, „осунчаног“, врло снажног, необично обојеног, „заокругљеног“ тенора, певач страствено-срчаног предавања. Удружени у драматичном дуету, на исти начин подржаном и у оркестру, поново су се раздвојили у његовој арији најављеној злослутним уводом у енглеском рогу. Уследила је недовољно, и програмски и певачки, чак с тонским непрецизностима „образложена“ Хабанера Кармен (иако је и Георгију „фамме фатале“, она ипак није мецосопран) можда изведена и због потоње Дон Хозеове прекрасне арије о цвету, да би се први део вечери зокружио потпуно нестварно „изсањаним“, у најфинијим динамичким и осећајним нијансама извајаним, дуетом Родолфа и Мими из Пучинијевих „Боема“.
Још један, сасвим другачији изражајни и емотивни свет отворио се у другом делу програма, где су потпуно „распевани“ и солисти и оркестар, у тражењу разноликости и „осигурања“ одговарајуће пратње, остварили пуну стопљеност певачке и симфонијске фразе и експресије. Не дозвољавајући млађем, управо фантастичном, партнеру Кастронову (до краја исказаном у потресно доживљеној арији Рикарда и проосећано изнијансираном Федериковом ламенту) да преузме примат у првом обостраном сусрету с београдском публиком, Анђела Георгију је у стилу највеће звезде оперске сцене и протагонисткиње огромног искуства, знања и вештине, најосећајније „одболовала“ арију Ћо-Ћо Сан, дубоко уздрмала и сопствене и емоције слушалаца „својом“ Вали из истоимене Каталанијеве опере, а у симбиози најлепших, невиних, али и драматичних, потом и зрелих и страственијих љубавних осећања, у природно лаким дијалозима с партнером, допустила и омогућила и њему да прикаже немерљив лични оперски потенцијал, али и с њом уједињену, током извођења растућу виталност и квалитет.
Марија Адамов
