Пупин је врло значајан и као аутор успешних публицистичих дела, попут књиге “Од пашњака до научењака”, награђене Пулицеровом наградом, а пођеднако је важан и његов политички и патриотски ангажман током Првог светског рата и у време Версајске конференције, када је помагао српско-југословенској делегацији у остваривању најповољнијег третмана за новостворену државу јужних Словена.
Михајло Пупин, који је у Америци свом презимену додао надимак Идворски, да га подсећа на родно место из Баната, целог живота је био блиско везан за завичај, истичући љубав према отаyбини, на коју су га подсећали звуци народних инструмената, фруле и гајди, које је веома волео. Пупинова приврженост музици и народној традицији на необичан начин одразила се и у композицијама различитих аутора, написаним у част великог научника, које су недавно пронађене. Ово занимљиво откриће и поменуте композиције јавности је представио документарни филм ТВ Војводине “Пупиново коло” ауторке Мирјане Растовић, музичке уреднице у РТВ.
Михајло Идворски Пупин је кроз цео живот, доследно и са поносом истицао своје порекло, каже Мирјана Растовић за „Дневник”.
Како додаје, упориште из ког је кренуо у свет, пут који је прешао и, назовимо крајњом тачком сва његова постигнућа која је остварио у САД, и данас су примери којима треба бодрити младе људе.
На тај начин треба истицати поједнице из света науке и уметности који следе његов пример. Бићи слободна да закључим, да су му породица и непосредно окружење пружили основу за цео живот, успостављајући систем вредности који је применљив без обзира на простор и време. Из тога су проистекли и његов бритак ум, научна открића, као и жеља и способност да ужива у уметности у најширем смислу, поручује наша саговорница.
На који начин сте пронашли ову тему?
Припадам оним генерацијама које о Михајлу Идворском Пупину нису училе у школи. Овај научник је спомињан на часовима физике, али не на начин који би оставио неки посебан, упечатљив утисак на младог човека. Самоиницијативно сам прочитала књигу „Са пашњака до научењака” и остала запитана зашто она није била део нашег одрастања и школовања. Убрзо сам почела да радим у школи и повезујући градиво из различитих области, користила сам прилику да деци говорим о Пупину на часовима музичке културе, наравно на основу мени тада познатих чињеница, са посебним акцентом на значај неговања народне традиције. Почела сам да примећујем наш недостојан однос према овом нашем великану, а примери за то су били заиста бројни. Међутим, за двадесетак година, колико је протекло од тада, доста тога се променило. Сада је дошло друго време када су се појавили људи који темељно проучавају и познају живот и рад Михајла Пупина и могу да повежу своје личне и професионалне аспирације у односу на деловање овог великог научника. Стога и сама тема и наслов мог документарца „Пупиново коло” у себи носе посебну симболику. Ова тема је пронашла мене, а ја сам пронашла прилику да је уобличим у музичко-документарни формат.
Колико је за Вас било изненађење откриће ових композиција?
То је било и изненађење и одушевљење да могу из свог, уредничког угла, допринети да ове композиције буду представљене јавности и забележене и на овај начин. Међутим, околности и редослед дешавања како су композиције дословце пронашле мене, тешко је описати у пар реченица. Хронологија излагања у самом филму управо крије тај подконтекст који јесте невероватан, али је он овог момента у другом плану у односу на допринос који су својим ангажовањем дали пре свега академик Димитрије Стефановић, Александра Нинковић Ташић, проф. др Душан Николић, Милован Огњановић и Милан Вукобрат.
У свој нови документарац уврстили сте и извођења ових композиција. Ко је све учествовао у припреми и извођењу ових нумера?
То је била основна улога мене као музичког уредника Радио-телевизије Војводине; да тада постојеће аудио снимке употпунимо и сликом. “Пупиново коло” Владимира Константиновића Максима, уз аранжман професора Зорана Мулића за виолину и тамбурашки састав извео је Ансамбл народних песма и игара АКУД ,,Соња Маринковић“ у свечаној сали Градске куће. Стихове „Свечане песме” аутора потписаног само иницијалима, компоноване на варирану тему популарне америчке песме „Абдул Булбул Амир” у одличном аранжману за хор који је урадио Вук Милановић, извели су мушки певачки састав Електротехничке школе “Михајло Пупин” и женски вокални састав „Рес миранда”. Трећу композицију „Пупиново коло” за глас и клавир аутора Стевана Обрадовића извела је оперска солисткиња Верица Пејић уз клавирску сарадњу Нере Скелеџије у Свечаној сали Карловачке гимназије и то циљано, за потребе снимања овог документарца.
Колико су, по Вашем мишљењу, значајна открића попут ових композиција посвећених Михајлу Пупину и колико је то важно за нашу музичку и културну историју?
Припремајући снимање и разговарајући са учесницима у документарцу, сложили смо се да проналажење наведених композиција неће битно утицати на историју српске музике, нити су оне тако вредноване. Ипак, ове композиције су драгоцено сведочантво о Пупину и о његовим савременицима који су желели да му одају признање и на овај начин. Чињеница да су две од ових композиција насловљене као ,,коло” иде у прилог промишљању да су и сами аутори желели да истакну његово порекло, његову блискост и бригу за народ, уједно наглашавајући и његов углед и позиције које је стекао у научној и академској јавности у Сједињеним Америчким Државама. Пупинову везаност за уметност, које смо се само дотакли у документарном филму не би требало схватити као узгредни податак, већ као веома важан сегмент живота и деловања Михајла Пупина, који би могао бити прихваћен и као мултидисцилпинарни истраживачки изазов.
Б. Хложан
