Слушајући “Mosaic of Time”, на композицијама се готово види патина, дах старине. Звук је, такорећи, радијски, са оних пријемника које данас виђамо само по музејима. Или као да се чује са прашњавих плоча на прастарим грамофонима. Као да долази времепловом, из давних прошлих времена. Рецимо, с почетка 20. века у свет после историје, како је Ковач назвао један од његових ранијих радова.
Предвођену саксофонима, забашурену чистоту звука, ибрусио је сам композитор, извођач и сниматељ, у свом студију “Качара”, уз продуцента Димитрија Јаковљевића и феноменалну групу музичара, по традицији Ковачеве камерне музике названу “Нењ Ритуал Гроуп” - Слободанка Стевић (клавир), Синиша Мазалица (контрабас), Лав Ковач (бубњеви и перкусије), Александра Крчмар (виолина), Јелена Филиповић (виола), Саша Панић (фагот), Александар Милосављевић (бас кларинет).
Музичка атмосфера у којој се чује сваки тон сваког инструмента, зна да буде веома yези, али и сентиш, препуна живописних корала, узбудљивих динамичких таласа и нежних хармонских пасажа од којих се јежи кожа. Наслови композиција сугеришу пролеће, јесен, али чују се и лето и зима. И ноћ, и дан. Свака секунда, минута и сат.
Све што је речено за “Mosaic of Time”, наставља се у музичкој причи “White World ”, посвећеној нешто разбарушенијим ритмовима, покретима и трзајима. Сведенијој формацији музичара - New Ritual Quartet (Борис Ковач, Слободанка Стевић, Синиша Мазалица, Лав Ковач) - овде се придружује још Лазар Новков (хармоника).
“White World” је и експлицитно колекција Ковачевих плесних композиција, само сада и овде. Посебно изричит је још једном “Танго апокалипсо”, који баш зато што би стварно могао да буде и последњи балкански танго, како га је композитор називао, одјекује помало и у другим композицијама. Некима из позоришних представа, а некима које са много више драматике може да режира само живот, као у случају једног “изузетка” - љубавне баладе “За Сању” Лава Ковача, или оне у којој се чак и пева: “Само немам тебе, тебе”.
Другим речима, колико год Ковач писао музику за плес, она иманентно следи веома јаку емоцију која много више подстиче на сузе и оно устројство душе у којем је покрет потпуно друге, узнемирујуће природе. Ако су за “Mosaic of Time” карактеристичне композиције које описују временска доба, онда би се за “White World” пре могло рећи да евоцира временске појаве, као што су ветар, магла, киша, снег... Сунце!
Коначно, или још на почетку, хронолошки гледајући каријеру композитора - “Ultima Armonia” је нешто одакле извиру сва Ковачева дела. Нека њихова сирова енергијска компонента. У времену и простору, како ова “трилогија” воли да наметне, тамо негде, некад, око великог праска.
Пет сесија Бориса Ковача, овај пут без саксофона, са језичком и мелодиком, Стевана Ковача Тикмајера (клавир, клавијатуре) и Лава Ковача (бубњеви), нису онако угодне и лагодне за слушаоца, пријемчивог за емотивна и хармонична путовања. “Ултима Армониа”, иронично или не тако названа, има карактер живих, непредвидивих импровизација и истих таквих одговора у бићу онога ко им се преда. Упутства за руковање баш и нема. Отимају се. У томе је њихова лепота.
Игор Бурић
