УГЉЕШA БРКЉАЧ, ПИЈАНИСТA НА ДОКТОРСКИМ СТУДИЈАМА Аудио-записи нота уместо Брајеве азбуке

Музика је многима једна од најважнијих ствари у животу и даје им смисао, и тако је и у животу младог пијанисте Угљеше Бркљача, коме недостатак вида није био препрека, не само да заврши основне студије на Академији уметности у Новом Саду, већ и да упише докторске.
а
Фото: Приватна архива

Његов ментор, познати пијаниста Ратимир Мартиновић, уз све похвале за овај успех, истиче да је Угљеша Бркљач одмах показивао велики таленат, и музикалност, а прати га већ десетак година, од средње школе, до ево сада докторских студија. Угљеша Бркљач је уз то ангажован као виши стручни сарадник на Катедри за клавир АУНС, и ради са студентима, не само из класе професора Ратимира Мартиновића.

Угљешин сусрет са музиком се догодио, иначе, врло рано, већ првих година његовог живота.

– Мој сусрет с клавиром је настао потпуно спонтано. С три године сам кроз игру изразио жељу за бављење музиком, тако што сам почео да свирам синтисајзер, који су ми родитељи купили. Тако је кроз игру уочен мој таленат за музику. Први сусрет с клавиром се догодио неколико година касније. Наиме, често сам посећивао концерте у музичкој школи у Апатину, одакле сам.  Потом сам и уписао музичку школу с осам година, основну завршио у Апатину, а средњу у Сомбору, с тим да сам већ од треће године средње долазио на Академију уметности у Новом Саду, на консултације са Ратимиром Мартиновићем – каже нам  млади пијаниста. 

Данас се Угљеша Бркљач развио у врло рафинираног уметника, који сад већ има своје концепције дела, и врло се јасно артикулише кроз оно што свира, истиче Мартиновић.

Оно што се испоставило као проблем, јесте недостатак нотних записа за слепе, који су начињени углавном Брајевим писмом, што иначе доста успорава савладавање неке композиције, јер је свака нота исписана абецедом, притом посебно за леву, и за десну руку. Присећајући се да је у Берлину имао прилике да слуша јапанског слепог пијанисту коме је његов музички асистент снимао композиције, што је неупоредиво бржи начин њиховог учења, Ратимир Мартиновић помиње да су решење делом нашли у томе што су се током Угљешиних студија организовали тако што су му снимали дела за које не постоје ноте.

Тако је и Угљеша добио идеју да направи пројекат о оснивању својеврсне аудиотеке с нотама које би на тај начин биле забележене. Угљеша Бркљач помиње да је поприлично компликован процес набавке нота, и да увек постоји проблем где их набавити. Поред тога, и сам процес учења је сложенији, и признаје да треба имати и упорности и мотивације, да се све то ипак савлада, а да је добра организација јако важна, јер је све то временски захтеван процес.


Интензивније перципирање музике

Спремности и Угљешине жеље да се бави музиком није мањкало, али требало је осмислити начин рада са њим, и превазићи бар неке тешкоће проузроковане немогућношћу да види. Присећајући се да је још као студент у Мајамију имао цимера с тим потешкоћама, и имајући то у виду, професор Мартиновић је у рад са Угљешом Бркљачем унео и пажњу и неке детаље, и очигледно је све то дало јако добре резултате.

– Ми смо неке Угљешине прве концерте направили тако што смо замрачили дворане у којима је свирао, на АУНС, у Градској кући у Београду, на фестивалу у Котору, где смо правили концерт слепих и слабовидих музичара из региона. Тада смо потпуно замрачили салу, уз образложење публици да је то позив да макар тих сат времена будемо емпатични толико да се заиста ставимо у позицију тих уметника. То је једно врло посебно искуство. Чак и као професионални пијаниста и педагог, кад чујете те вратоломије које он мора да одсвира за клавиром, могу да кажем да је то невероватно, јер, знате, кад то гледате и размишљате, то је једна врста доживљаја, међутим кад ви то само чујете и схватате да се то дешава пред вама у мрклом мраку, онда много другачије, односно интензивније перципирате ту музику – открива нам Ратимир Мартиновић, додајући да и иначе са Угљешом најчешће ради затворених очију.


- Набавка нота у млађем узрасту, у почетку бављења музиком, није толики проблем. Међутим, како се све сложенија дела уче и савладавају, све је мање нотних материјала за такву врсту рада – указује Угљеша Бркљач, додајући да је сам имао велику помоћ професорке Данијеле Петровић из Музичке школе „Коста Манојловић“ у Земуну, која је увек била вољна да изађе у сусрет и позајми ноте.

-  Слепи музичари, уопште гледано, тако и раде. Размењујемо ноте међусобно, јер нема другог начина. Имајући у виду чињеницу да ми првенствено користимо Брајево писмо за савладавање нотног текста, на том пољу се јако мало нота штампа у последње време. Све што ми тренутно можемо да набавимо, то је јако узак избор – додаје Угљеша Бркљач.

Зато пројекат о аудиотеци, који Угљеша жели да реализује, може да буде најбољи начин да се тај проблем превазиђе. 

- Потребно је, у суштини, само снимити дело, али да буде идентична партитура, како је у нотном тексту назначено, са свим ознакама, артикулацијом, динамиком, истим редоследом како су у нотном тексту написане те ознаке – објашњава Бркљач . -Снимање је одлична алтернатива, пошто је јако компликована набавка нота на Брајеовом писму, тако да смо ми заједничким разговорима Катедре за клавир на Академији уметности у Новом Саду дошли на идеју о овом пројекту који би се тиме бавио. То би могао бити центар за развој музичара с оштећењем вида, а њихова делатност би била да се баве снимањем нота и да оснују једну аудио нототеку, да је тако назовемо, у којој би снимци, које ми начинимо, били јавно доступни свим слепим музичарима којима је то потребно. На тај начин би некако успели да надоместимо тај недостатак нота.  

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.1400
Најновије вести