Дојчиновић је иначе и једини двоструки доктор музичких наука и редовни професор на Факултету савремених уметности за групу предмета жичани инструменти. Упркос завидној међународној репутацији и академској каријери, овај маестро се радо одазива и јавним наступима за шири аудиторијум.
Доследност и методичан приступ красе га и у педагошкој и у уметничкој каријери. За читаоце „Дневника“ овај уметник направио је кратки осврт на властиту музичку каријеру.
Откуд ваша љубав према музици и од кога сте добили прву гитару?
- Почело је давно. Желео сам да имам гитару. Музика је била присутна у фамилији. Имао сам стрица који је свирао виолину, његова жена је била пијанисткиња, али нико није свирао овај мој инструмент. Тих, шездесетих година, гитара је почињала да бива врло популаран инструмент захваљујући неким популарним музичким жанровима, пре свега мислим на оне ансамбле који су неговали јужноамеричку музику, музику Мексика, која је мелодична и хармонска, пријемчива за ухо, и вероватно је то утицало на одлуку да учим гитару. Добио сам прву гитару од оца и то је била нека Ел греко гитара. Имао сам је до скоро. Прво сам похађао приватне часове, али то није уродило богзна каквим плодом, с обзиром на то да сам на њима учи оно најосновније - акорде, пратњу за певање и корепетицију те врсте музике. Како тиме нисам био задовољан, уписао сам се у музичку школу. Имао сам срећу да уђем у Музичку школу „Јосип Славенски“, која је седамдесетих година прва у Београду отворила одсек класичне гитаре, код једног дивног професора. На жалост, ни она више није са нама – Нада Кондић, код које је, заправо почело све што се дотиче гитаре у том делу Србије. Превасходно је радила у Панчеву. Тамошња Музичка школа „Јован Бардула“ је прва, или међу првима која је имала одсек за гитару, а после ње тек Београд.
Определили сте се за академску, а не естрадну каријеру, другим речима, добро је знано да нисте никад желели вашу гитару да укључите у струју?
– Не, не, не! И тај инструмент који помињете – електрична гитара, па онда не знам, бас гитара, па акустична итд, оне имају у називу и то име – гитара, али су све то варијетети који немају много везе са овим инструментом. У крајњем случају, код тих електричних се тон добија другим путем. Ту је – управо поменусте – струја у питању и могућности су далеко ограниченије. То је инструмент који не дозвољава практично никакву свирку, осим ако имате иза себе још један читав ансамбл који вам помаже да звучи некако. На жалост, колико то доприноси публицитету гитаре као такве, ја мислим да је доста учинило и назадног, зато што људи управо априори повезују ове инструменте због тог дела имена. То је отприлике исто као једна Јамаха и Стедндвеј, мислим на електричну органу и нешто попут тога и један класичан концертни клавир.
Имате ли додира са филмом или телевизијском музиком?
-Немам. Јесам правио музику за доста позоришних представа и радио драма. Нажалост, једна особа с којом сам давно почео сарадњу је отишла, релативно млада. Реч је о композитору Ксенији Зечевић. Некад смо, сећам се, за „Заставу филм“ радили лепе пројекте... али нисам у филму. Пре неколико сезона у Атељеу 212 је ишла једна лепа представа „Ана Сњегина“ посвећена Јесењину, за коју сам правио музику, и на неки начин и учествовао са Мирославом Жужићем, који је Војвођанин пореклом, Панчевац. Радили смо то целе сезоне. Обележавана је, заправо годишњица Јесењина, и онда је Атеље 212 изашао с тим пројектом као званичном представом.
Имате три хиљаде наступа на највећим светским сценама, али не либите се и да наступате и у малим просторима?
- Гитара коју свирам јесте инструмент који посебно има драж ако може да се чује, а то подразумева адекватан простор. То нису велике, глуве сале, као што је Сава центар. Нажалост, и у тим дворанама сам свирао, али уз употребу микрофона, што не волим, јер, колико год да је добро озвучење, оно ипак мења звук и тембре које гитара има као инструмент. На крају крајева, гитара јесте инструмент који има релативно ограничену јачину звука, али не и звучне могућности. То је инструмент са највише звучних ефеката, и до данас ниједан сличан није измишљен. Није чудо што су својевремено Бетовен, Берлиоз и други, гитару поредили са малим ансамблом, са оркестром. Шта може гитара да пружи публика може да чује једино у просторијама где ја прво сам себе чујем, и где гитара заиста може да да нијансе - од пијанисима, порсибила до јачих тонова.
Немања Савић
