Радуловић је награђен за поетску књигу „Дванаест”, објављену у издању Завода за уyбенике из Београд. Подсетимо, награда у част Стевана Пешића (1939-1994) установљена је 1995. за најбољу књигу на српском језику, која евоцира теме и поступке писца чије је дело остварено у великом броју жанрова (поезија, есеј, путопис, проза, драма), а додељује је Градска библиотека у Новом Саду и Савет Месне заједнице Ковиљ, родног места писца, у оквиру манифестације Меморијал Стевана Пешића.
Селимир Радуловић (Цетиње, 1953) је до сада објавио десет песничких књига, за које је добио бројна признања. У збирци „Дванаест”, која је награђена на овогодишњем Сајму књига у Новом Саду признањем „Лаза Костић”, аутор је, како је сам појаснио, „певајући покушао да укаже на узани пут наде и спасења, који ће омогућити савременом човеку и савременом свету да се поново успостави на прави начин”. Драгољуб Којчић, директор Завода за уyбенике, указује да, поред оргиналног песничког језика, Радуловића каратерише и двокомпонентна поетска мисао. „С једне стране, она је потпуно универзална, може да је чита било ко у Аргентини, Венецуели, Кини... Са друге стране, она је, по инспирацији, дубоко српска. У том српском трагању за бићем је тајна и јединственост поезије Селимира Радуловића”.
По оцени жирија, који су творили Зоран Ђерић, Зденка Валент Белић и Владимир Гвозден, у настојању „да испише лист нови у Књизи небеској“, написао је Селимир Радуловић неке од стихова који ће обасјати „и тај стидљиви плам свеће“, највећа ватра оног који верује, али и страхује, оног који је грешио и кајао се, ученика који је кренуо за својим Учитељем.„Тридесет три године (има у томе и симболике) је дуг песнички пут Селимира Радуловића, мера којом ће га мерити и одмеравати – данас: његова књижевна публика (читаоци и критичари), а сутра (јер се песник увек клади на будућност) – универзалност и тананост његових строфа, прецизност и савршеност његове метрике и његовог песничког говора”, наведено је у образложењу жирија,..
У својој беседи на уручењу Радуловић је фокус ставио на књижевника чије име награда носи, истичући да је Стеван Пешић био путник немирног духа који није штедео опанке ступајући европским и азијским друмовима. „Био је песник непоништиве, разуђене и распрскавајуће песничке имагинације, који се читавог живота, овако или онако, дописивао с Богом – као и његова прозна јунакиња, поетеса Емилија, која је живела у кући окруженој вртом, пуним дрвећа и леја цвећа, која није разумевала људе који су говорили да им је сестра самоћа, а брат вече и која је, кад јој је отац изашао изван овог света, док је његово црно одело блистало, на самртном одру, знала, љубећи га у ледено чело, да ће опет једном бити заједно, – проверавајући и оверавајући себе, свој живот и своје дело. И читавог живота био је јунак једначине чудног физичара који је свирао виолину, у којој су исто били Тренутак и Бескрај, Једно и Све, у којој је Излазак био Улазак и није се знало шта је Доле, а шта Горе. У тај јединственој једначини за Капију Вечности био је надлежан Бог”, истакао је овогодишњи лауреат награде „Стеван Пешић”.
М. С.
