Александар Саша Милосављевић, театролог: Разгонетање театра

НОВИ САД: Где је позориште, ту је Александар Саша Милосављевић. Када путујете с њим, позориште путује с вама, с пуним кофером прича о писцима, редитељима, глумцима, сценографима, костимографима, композиторима, али и о ликовним уметницима, филозофима, политичарима, рокенролу, па и такозваним обичним људима, о животу...
s
Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

Било да је реч о књижевној периодици, књижевности, критици – посвећеној позоришној уметности, Саша Милосављевић је врло често или аутор, или уредник. Од признања, рачунајући само позоришну критику, освојио је „Златно перо“ Танјуга и неколико Стеријиних награда. Радио је и као управник, директор драме и уметнички директор (Српско народно позориште), селектор, члан жирија, редакција, фестивалских савета... И сада ради. Неуморно, предано, целим бићем. А не глуми.

Најактуелније су ваше књиге о Љубославу Мајери и Мири Ступици Феликса Пашића. Шта је исто, а шта вас увек изненади када истражујете у томзачараном“, да не кажемо Бермудском троуглу: глумциредитељиписци?

Бермудски троугао је метафора мистерије чији је резултат катастрофа, но у вашем питању га доживљавам као загонетку везану за креативност и театарско стваралаштво. Књигу о Мајери, насталу на трагу монографије на словачком Павела Матуха, писао сам и правио фокусирајући се на загонетке успостављене између редитеља, писца и глумца, али и публике – ону о стваралаштву редитеља који скромност није прихватио као обол који се уплаћује на рачун широке популарности, но као темељни принцип своје уметности. С монографијама о Дејану Мијачу Даринке Николић и Егону Савину Дејана Пенчића Пољанског, ова о Мајери чини низ књига о ангажману редитеља који су, заједно с Бором Ханауском, Јуријем Ракитином (о којима је писала Милена Лесковац) и Димитријем Ђурковићем (чију монографију је приредио Петар Марјановић), везали каријере за Српско народно позориште и учинили га релевантним европским театаром. Оне формирају мозаик који открива разноликост поетика, индивидуалност и непоновљивост, али и указује на константу: упркос закономерностима и каткад строгим правилима, генијалност није могуће објаснити. А самим тим ни одгонетнути чаролију стваралаштва.

Другачије је с рукописом из оставштине Феликса Пашића, бриљантног критичара и документаристе, оснивача и уредника позоришних новина „Лудус“, мог учитеља и пријатеља. Специфичност књиге Та дивна женска бића није у ономе што је Пашић открио пишући о славној глумици, јер је Мира загонетке о свом животу разрешила аутобиографијом Шака соли и интервјуима које је, између осталих, с њом урадио сâм Феликс (у књизи Глумци говоре), него је у томе како Пашић пише о Ступици. Приређујући рукопис мој задатак је био да не нарушим магију Феликсовог писања, али и укажем да у оном Бермудском троуглу постоји још један елеменат мистерије – критичарско-театролошке и новинарске провенијенције, такође значајан за разумевање загонетке театра.

У свету позоришта, познати сте и као члан уредништва часописаСцена“. Које су нове теме и која су кретања унутар овог књижевног формата?

„Сцена“ ће, упркос садашњој неизвесности, најавити 65. Позорје разговорима са селектором Светиславом Јовановим и селекторком „Друге сцене“ Ивоном Јањић, објавиће драме Ђорђа Костића, награђену на Конкурсу Позорја, и хрватске списатељице Марине Вујчић, есеје Мирјане Миочиновић о драмама Милене Марковић, Бисерке Рајчић о Габриели Заполској, еманципованој противници феминизма, и Јоване Бојовић о режијама Дунда Мароја Бојана Ступице, Мирослава Беловића и Кокана Младеновића, а завириће и у Архив Новог Сада да видимо како је овај град покушавао да дође до зграде театра...

Када пишете позоришну критику, а у последње време сте један од најистакнутијих позоришних критичара код нас са, већ се може рећи, низом Стеријиних награда, на шта посебно обраћате пажњу и да ли би сте поделили нека драгоцена искуства, а можда издвојили и оно за шта сматрате да је недаћа?

Уз теоријско знање, важно ми је искуство с процесом настанка представе, а најважније је, верујем, волети театар са свим његовом манама, те у себи превазићи чињеницу да је апсолутно све у позоришту – лаж. Апсурд је да она у добрим представама резултира најубојитијим истинама о животу.

Из сезоне у сезону, суочени смо често са контрадикторним оценама да је наше позориште овакво, онакво, да је час драмски текст у кризи, час редитељска струка, да нам неваља репертоарска политика, да одумире публика... Какво је ваше мишљење о томе, има ли нешто такорећи стабилно и вредно пажње или нема, стасавају ли нове генерације аутора, наслеђују ли ишта?

Криза је судбина драме и театра, без ње они не би постојали, нити би се стално мењали. Но, криза нашег позоришта је последица одумирања свести о значају културе. Тешко је овде бавити се театром, а писати о њему делује безнадежно. Моја срећа је што 30 година пишем за Трећи програм Радио Београда, где ничим нисам ограничен, а то је огромна привилегија у друштву у којем се систематски гуши критички дискурс. Стасава нараштај позоришних стваралаца који неће чекати у реду за рад у постојећим театрима, него ће га стварати где стигну, јер позориште у сваком простору може да саопштава истину. Они ће одржати виталност театра.

У светлу/ тами пандемије короне, пада ми на памет да вас питам кад сте се ви заразили вирусом позоришне уметности, колико је трајала инкубација, какви су били симптоми и да ли вам има лека, поготово сад када нема позоришта које по дефиницији захтева такозвани социјални контакт?

Дуга је то прича. Почиње кад су ме још дететом мајка и тетка водиле у театар, наставља се на Битефу случајним гледањем Ајнштајна на плажи; инкубација је окончана ангажманом у аматерском позоришту, а онда и братовљевом молбом да напишем критику о једној представи, јер су његове фотке могле бити објављене само уз критику. Низ случајности или део бермудске мистерије?

Пада ли вама на памет да напишете још нешто?

Одавно пишем „још нешто“, а понешто од тога, малог обима, сам објављивао или је изведено у позоришту, истина давно. Читање написаног, дотеривање скица и писање ми помажу да изађем на крај и са овом чамотињом.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести