Тај Бечлија оставио је иза себе 8.000 дизајнерских креација у разним врстама материјала, а највише керамичких предмета – 3.000. Постао је и остао познат по својим модернистичким радовима у месингу и гротескним фигуринама од керамике и порцелана и свакако је један од најзначајнијих представника арт декоа у примењеној уметности.
Валтер Босе је похађао Viener Kunstgeverbeschule, сада Универзитет примењене уметности у Бечу, од 1918. до 1921. године, где је студирао керамику код Михајла Поволног. Током школовања радио је и за Винер веркштет, а сопствену радњу је отворио у Куфштајну 1923. године.
У почетку је Босе радио у керамици, али је на крају пронашао „велику љубав према месингу”. Његове ране керамичке фигуре коришћене су за ливење нових месинганих модела. Ручно израђен од пуног месинга и ручно завршен до златног сјаја с црном патином, тај нови стил, који су покренули Босе и партнерка Херта Балер, постао је познат као „црно-златна линија”.
Његов први међународни наступ био је на Изложби декоративних уметности у Паризу 1925. године, а успех који је тамо постигао отворио му је врата за рад у најзначајнијим мануфактурама порецелана и керамике, као што су аустријски „Аугартен”, „Goldscheider” и немачки „Мецлер” и „Ортлоф”.
Како му је посао цветао и да би задовољио све већу потражњу (посебно у Америци), Босе је 1931. године отворио још већу радионицу у Куфштајну, али је 1933. почео да осећа последице економске депресије. Морао је 1937. године да угаси послове у Куфштајну и да се врати у Беч. Тамо је 1938. године основао мануфактуру „Босе-керамик”, која се добро развијала и повећавала производњу. Нешто касније, под новим именом „Terra”, покренута је производња не само керамике већ и предмета од стакла, играчака, као и других занатских предмета за тржиште поклона. Креације под брендом BOSSE настале су у периоду 1938–1947, а TERRA 1947–1951.
Керамика, порцелан или „црно-златна линија” доступни су многим колекционарима јер на тржишту не достижу астрономске цене. Тако се месингане фигурине или предмети за свакодневну употребу продају већ од 50 евра. Керамичке фигурице су од 100 евра па до 3.000, а порцеланске креације такође су у том распону.
Наравно, тржиште је препуно фалсификата па тако треба куповати само оно што је потписано с Bosse или Baller.
Крајем четрдесетих година прошлог века, Босе је почео да експериментише с месингом, и то у партнерству с Хертом Балер, чија је компанија (Herta Baller Compani) производила и пласирала месингане фигурице. Почетком педесетих, Босе и Балерова крећу да истражују нови стил месинга назван „црно-златна линија”. Сву своју креативну енергију уложио је у месинг, тако да су фигурице постале популарне широм света. Упркос Босеовом успеху с месинганим фигурама, за њега је време још увек било тешко. Тако се 1954. године, делимично бежећи од финансијских проблема, преселио у Изерлон, Немачка, где је отворио нову радионицу и наставио производњу. У Бечу је компанија „Херта Балер” наставила да производи и продаје Босеове дизајне. Босе је такође сарађивао с „Karlsruhe State Majolika Works”, за који је израдио бројне предивне керамичке фигурине животиња.
Такође се усредсредио на креирање малих свакодневних предмета, као што су привесци за кључеве, вадичепи и држачи за оловке, који сви имају карактеристичан изглед „црне и златне боје”.
Бројни Босеови дизајни почели су да стичу широку популарност на међународном нивоу, посебно његове месингане јеж-пепељаре и зделе у облику руке. Али успех дизајна довео је до тога да су се широм света појављивали фалсификати. Његове јежеве репродуковали су многи фалсификатори у разним земљама и с различитим степеном прецизности.
Да би заштитио своје дизајне, упуштао се у судске битке, које ће трајати до краја његовог живота и на шта је потрошио већину онога што је зарадио. Због борбе против фалсификатора, он се сматра главном фигуром заслужном за савремени закон о ауторским правима за дизајн.
Босе је последњих година живота посветио већи део времена и новца правним споровима и 17. децембра 1979. је умро без новца на своје име у Изерлону, Немачка.
Дејан Урошевић
