Дино Мустафић, редитељ: Отварање нових димензија

НОВИ САД: Виђен још на Стеријином позорју, ове године у септембру, Дино Мустафић је у Новом Саду, не због учешћа на фестивалу, него због тога што режира представу у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз. Први пут са нашим признатим ансамблом, ради на поставци комада који га већ дуго прати као неостварена жеља - “Паравани” Жана Женеа.
d
Фото: Privatna arhiva

У Сарајеву где је управо завршио један документарни, а спрема наредни, играни филм, каже да је већ почела да се спушта зимска магла, у ствари смог. Али, има још сунца, метафорички говорећи за све што се ових дана надвија над нама као сенка. 

Живот Жана Женеа (1910-1986), не само његова дела, веома су интересантна, а мање позната широј, па и позоришној јавности!

Жан Жене је био врло контроверзна личност. Одрастао на маргинама друштва, често хапшен и затваран, препуштен својим чулима и страстима, био је човек који је свет доживљавао као својеврсну авантуру. Тражио је ерос бивствовања. Имао је статус култне личности тадашњег андерграунда, отварајући поље супкултуре. Није случајно што је касније постао инсирација, идол, многим реномираним француским уметницима, филозофима, који су се борили за његову слободу оног тренутка када је због више пута учињеног дела крађе, разбојништва, лоповлука, био осуђен н доживотни затвор. У његову биографију је уписано и легионарство, смуцање по европским метрополама, долазак у периферије и далеке крајеве, од Африке до њему тада егзотичне Југославије. Вођен филозофијом живота “дан за дан”, у исто време стварао је као дете које је било напуштено, заборављено, напуштено, неутврђеног идентитета оца... Стварао је литературу, писао поезију, прозу, касније и драме, буквално из стомака, са интензивним поетичким језиком, у којем су се препознавали обриси филозофије, естетике ништавила. У њој је Жене отварао оне димензије у уметности које су тада јако узнемиравале рецептивни хоризонт конформизма и малограђанштине у Француској.

Како је избор пао наПараване”?  

Тај је комад забрањиван, игнорисан од стране француске културне јавности и тек 1966. упризорен, по завршетку француско-алжирског рата, јер је отварао колективну фрустрацију француског друштва, а то је однос према њиховим колонијама, рат, у којем је он показивао наклоност за оне народе, културе, према којима су Французи имали већ утврђена мишљења, стереотипе, предрасуде, па чак и надмен, експлоататорски, неоколонијалан однос. Презирући када му се каже да његови комади имају политику у себи, Жене је иронично коментарисао да се он, на пример, у „Слушкињама“ не бави положајем ниже радничке класе, јер онда би синдикат био аутор његовог комада. Чак и за „Параване“ је рекао да у њему нема ничега политичког. Крајем живота полако је почео да увиђа да сама уметничка реч није довољна да направи преокрет и упустио се у политички активизам. Био је врло склон подржавању ултралевих радикалних покрета који су у том моменту ударали на стубове система. Жене је инспиративан аутор, врло особитог стила, реченице која је у поетско-метафизичком кључу нешто што јако узнемирава својом магнетном привачношћу ка ономе што је црно, ружно, ритуално, смртно, и можемо рећи да је то писац који је отварао табуе сексуалности, односа према ближњима... Он је писац невероватне снаге која и данас фасцинира. Нико га није успио опонашати, бити као он. Аутентичан уметник!

Како видите сам комадПаравани“?

Карактерише га фрагментарна драматургија којом је испраћен тројац Саид – Лејла - Мајка алжирског домаћинства, у којем је приказано једно време, турбулентност односа између Арапа и Европљана. Заправо се говори о страсти, љубави, преживљавању, односу према лепом и ружном, еросу и танатосу, односу према земљи као елементу који је дубоко уткан у алжирску културу. За мене је врло занимљива класно-идентитетска димензија између потчињених и натчињених, господара и слуга, у којој се види та болесна, перверзна изопаченост европског, белачког духа, а уједно и страх према непознатом, другачијем и далеком. Јасно је из овога колико ми препознајемо данашње рефлексије овога комада, када се често у фанатичним иступима и са једне и са друге стране оспорава идеја савремене Европе и њене мултикултуралности, у којој се види да је есктремизам и његова искључивост, политика мржње, идентитета, она која нас може гурати само до истребљења, уместо договора. Мислим да ће „Паравани“ изазвати пажњу коју ћемо ми препознати као сва кретања која данас социолози називају геостратешко преслагивање интереса. „Паравани“ нам показују како је то у историјском смислу увек пут у пакао. 


Дијалог у театру

Шта Вас још покреће у уметничком смислу?

Од представе до представе, филма до филма, желим да видим где се померам у спознајном смислу. Да ли ми се буде нека нова очекивања, нови изазови, да ли сам на плану уметничког језика нешто ново отворио, продубио, реализовао. Врло ми је битно да имам сараднике и пријатеље с којима о томе могу да разговарам. Мислим да је тај дијалог у театру изузетно важан. Трудио сам се да никада не будем редитељ који игра на зицер. Више волим неуспели покушај и пад, јер знам да из тога могу да извучем уметничку добит, него да задовољим ширу публику и јавност. Има она Мејерхољдова девиза која каже да си направио добру представу оног тренутка кад си преполовио публику на оне који ти аплаудирају и оне који ти звижде. Кад направим такве представе, онда сам врло срећан. Имам таквих представа у својој биографији, често су долазиле из независног сектора, али сам успевао да направим и у институцијама гледане, а полемичке, проблемске представе. Уз мене и још колега иде доста неправедно то да смо ми они који се баве политиком у театру, а ја то одбијам, јер није тачно. Наравно, када поставим „Снег“ Орхана Памука у Сарајеву, то има и политички, не само културни контекст. Сви који познају тај роман знају због чега је он контроверзан, а у исто време разговарамо о битној, великој и универзалној теми где смо у овоме свету и да ли можемо да одвојимо то што је наше веровање, да га издигнемо на виши ниво од онога да ли оно припада свету духовности или секуларности.


Како јеПараванерадити у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, овде једним од истакнутијих уметничких колектива?

Јако дуго желим да режирам овај комад, још од студентских дана. У неколико наврата сам га нудио уметничким руководствима, а сви су га избегавали са аргументацијом да је масован, огроман, са преко 70 говорних лица и карактера, да је упитно колико ће то публика прихватити, разумети и желети. Када смо унутар ових нових, пандемијских околности, преговарали о комаду који ће мобилисати цео ансамбл, понудио сам баш овај, са образложењем да се ради о култном делу које између осталог на наше сцене доноси нову поетику драмског и поетику ритуалног театра, да би то било занимљиво пропитати, управо са ансамблом изразитог потенцијала у глумачкој, телесној, музичкој експресији коју Женеове драме и траже. Тема је увек и рискантна, јер је изразито кондензована, као супстанција живота, а мој задатак је да покушам тај Женеов свет намерне бизарности и апсурда да приближим ансамблу и прикажем га као свет који нас отвара ка оностраном, радозналости и прихватљивости непознатог, што је истраживачки, за редитеље и глумце увек подстицајно. То је оно када се отвара димензија нечега где ми немамо исходиште које нам је познато. Ни мени јо увек није јасно где ћемо завршити до премијерне изведбе. Трудио сам се да окупим екипу аутора, да са ансамблом испитујемо материјал и тражимо редитељски код у којем ћемо успети да ову представу отворимо на начин ритуелног приказа свакодневице у естетизацији стварности.

Како редитељ ради са ансамблом који говори на језику, у овом случају мађарском, који му није матерњи?

Ја сам радио на мађарском, радио сам и на албанском, пољском, словачком... Морам рећи да је врло занимљиво како као редитељ који не ради на матерњем изоштрим своје чуло и почнем да посматрам језик као музичку партитуру. Тако језик разумевам као мелодију у којој кроз ритам, темпо, интензитет, интонацију, инсистирам на синхроницитету говорног и телесног, мимички експресивног. То ми је врло узбудљиво и они који прате мој рад кажу често да сам најбоље представе радио на нематерњем језику, а при томе мислим и на све наше јужнословенске језике. Успем да уђем у дубоке слојеве текста, оно што зовемо подтекст, семантичке структуре, текстуре, што је наизглед парадоксално.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5762
Најновије вести