Први артефакти постављени су пре три деценије, а како је за „Дневник” рекао руководилац ергеле Небојша Златановић, изложени су најважнији трофеји и предмети, уз фијакере Тита и Јованке, преко најстарије књиге утисака, до записа о генерацијама аутохтоних коња Панонске низије – нонијуса, који су потекли са „Карађорђева”.
На самом уласку у Музеј у очи упадају бројни пехари које су последњих деценија освајала грла са „Карађорђева“, уредно изгланцани и послагани по дрвеним полицама на сва четири зида. Урамљене црно-беле фотографије причају историјске детаље, нарочито из времена доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, када је ходао овим просторима. Са десне стране налази се пет фијакера, а први у реду је баш онај који је користио Тито. Са наше леве стране Небојша нам указује на саонице које је маршал користио зими, а сачуване су и изложене у Музеју као вредно парче прошлости.
– Имамо и Јованкин мали фијакер, а остало су примерци који су се најчешће овде користили. Жути је ловачки фијакер, горе је отворен да може да се пуца из њега и мало је виши, те се и теже попети. Точкови су обложени шинама, како би могао да се вози по неприступачнијим теренима. Фијакер у ком се Тито возио је тзв. Викторијиног типа; они су мекани и најудобнији за вожњу. Имају браник у облику латинчног слова „В”, отуд и назив. Точкови су обложени гумом, доста су ниски и лакше се попети на њих, а имају и кров у случају кише – рекао је Златановић.
У Музеју се на посебном месту, „под стакленим звоном”, чува књига посетилаца, отворена 1. јуна 1924, а Златановић каже да је то једно време била најстарија активна књига утисака до пре три године, када је она испуњена до последње странице. Преживела је ратове, послератне периоде, промене власништва над овим просторима, промене организација и остала је репрезент који у себи „крије” сажету историју ергеле.
Изложена су и два такмичарска возила, један историјски примерак који је претеча данашњег савременог и који је направљен на ергели седамдесетих година. Небојша каже да је тај фијакер с паром грла са Карађорђева ишао у Енглеску 1975, што се види и на изложеним фотографијама, на којима је и британска краљица Елизабета. Са њим су учествовали на једном такмичењу на Виндзорском двору. Након тога је Тито поклонио двору један пар коња са ергеле, уз пар ручно рађених амова...
У просторијама су изложени и делови коњске опреме, а највећи простор заузимају фотографије и сјајни пехари који сведоче о најбољим грлима са ових простора.
– Највише је пехара са такмичења из галопских трка, а неки су освојени на такмичењима у прескакању препона. У последње време имамо највише пехара са такмичења у вожњи запрега, где постоје три дисиплине. Прва је прецизност, односно вожња између чуњева, затим дресурна вожња и вожња кроз неприступачне теренске препреке. Један део ових медаља и плакета је освојен и на такмичењима, односно изложбама приплодних грла, а добили смо пехар Новосадског сајма за најбољег излагача у области коњарства у протеклом веку – поносно ће руководилац ергеле.
Интересантно је и сведочанство из 1971. и 1972. године, периода када је ергела „Карађорђево” имала шталу на Бечком хиподрому. Представљена су само нека од грла, каже Небојша Златановић, набројавши нам њих неколико: Радар, Невера, Пантер, Рубин, Квадрант, Дафина... То су победничка грла, те су две године за редом били најбоља штала на Бечком хиподрому. Када није било викендом трка у Бечу, „Карађорђевачки” коњи трчали су у Напуљу, Будимпешти...
Посебна витрина посвећена је Атлантику, једном од њихових најуспешнијих грла. Забележени су и разне посете ергели, а неке фотографије сведоче о самим почецима дипломатског лова на Врањаку. У музејском простору посебан сталак одвојен је за матичну књигу нонијус коња. Забелешке се воде још од грла које је ождребљено 1913. године на ергели и баштини уназад пет генерација.
Ивана Бакмаз
