У овој монографској студији дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада, али и писац више од 20 књига, фокусирао се на српску музику и српску традицију у делима композитора од Русије до Француске током претходна два века, откривајући заинтересованом читаоцу да је више од 200 аутора, међу којима су и нека од најзначајнијих имена уметничке музике, попут Петра Илича Чајковског, Николаја Римског-Корсакова, Јоханеса Брамса, Франца Листа, Беле Барока… стварало надахнуто Србима. Будући да је у питању јединствен истраживачки рад, разговор са Дејаном Томићем почели смо питањем откуда уопште интересовање за ову тему?
Да би се појавио интерес мора се доћи до одређеног сазнања. То сазнање добио сам захваљујући старој српској штампи, открива нам Дејан Томић.
Наиме, додаје наш саговорник, као аутор емисија у Радио Новом Саду, много времена је проводио у Библиотеци Матице српске, трагајући за разним сазнањима из XIX и првих деценија XX века, прегледајући изузетно богати фонд српске периодике из тога времена.
Тада се прикупљало, а почело је 1991. године, једно по једно име и када сам дошао до одређеног већег броја, а у консултацији са пријатељима из света музике, дошао сам до закључка да се овом темом нико није бавио и наставио сам интезивно да се бавим истраживањима, али не само у штампи, већ и у музичкој литератури, поготово нашим и страним лексиконима и енциклопедијама, а свакако и на ономе без чега се данас не може – интернету. Тако се дошло до импозантног броја од 228 европских музичких стваралаца који су посветили пажњу Србији и Српству, вели Томић.
Може ли се извући некакав и најмањи заједнички именитељ - шта је то европске композиторе, међу којима је и велики број гласовитих имена, привукло српској традицији?
Веома тешко је наћи заједнички именитељ за стварање композиција инспирисаних Српством. Појединци су стварали захваљујући сазнањима о Вуковим записима српских народних песама и стиховима српских песника; поједини су били потакнути историјским догађајима; поједини захваљујући сазнањима добијеним од својих сарадника, ученика и разних нотних записа, који су се појављивали од половине XIX века. Исто тако и позоришни комади и представе су имали потребу за музиком, а њих су у значајној мери, реализовали странци. Многи су долазећи међу Србе да концертирају или делујући међу Србима, стварали композиције које су посвећивали српском народу уопште, појединим личностима, војним формацијама, херојским делима - нарочито из времена Првог светског рата... Вероватно се ту радило и о музичким мотивима, који су за европске музичке ствараоце били нешто ново и на основу којих су стварали оригиналне композиције. Дакле, тешко је наћи заједнички именитељ међу композиторима чија су дела наведена у овој књизи, поготово што су они из великог броја држава: Чешка, Шведска, Белгија, Немачка, Енглеска, Француска, Русија, Шпанија, Швајцарска, Аустрија, Италија, Мађарска, Пољска, Словачка, Бугарска, Румунија...
Колико су европски композитори приликом писања партитура узимали у обзир и саме српске музичке мотиве?
Има много таквих композиција насталих на српске музичке мотиве. Нарочито су то чинили Чеси, који су деловали међу Србима, у својим хорским композицијама, увертирама, смесама, потпуријима и маршевима. Обрађиване су српске народне песме и за глас и клавир, а немачки композитор Францпетер Гебелс (1920-1988), чак је обрадио дванаест српских игара за блок флауту. Неизоставно треба поменути Петра Иљича Чајковског, који је у свом Српско-руском маршу, користио српске мотиве, а до којих је дошао захваљујући обрадама Корнелија Станковића. За Новосађане значајан је податак да је у овоме граду боравио краљ валцера Јохан Штраус Син и ту је дошао до нотних записа Јосифа Шлезингера српских народних песама, а које је добио од Анке Поповић-Добрић, на основу којих је компоновао своје кадриле, па и оперу Јабука, чија се радња одвија међу Србима.
Међу делима које сте сабрали има највише соло песама, хорских композиција, комада за инструмент соло, али има ту и великих партитура, попут „Српске фантазије“ младог Николаја Римског-Корсакова или опере „Ђурађ Бранковић“ Ференца Еркела. Постоје ли подаци о томе да ли су ова дела стизала до овдашњих српских слушалаца?
Веома, веома мало. Српска репродуктивна музичка продукција – оркестри, оперска сцена, камерни ансамбли, инструментални и вокални солисти, хорови, или нису имали информација, што је у великој мери тачно, или нису показали довољан интерес да шире у Србији, Југославији и свету та дела настала од стране композитора који су заузели значајна места у светским музичким енциклопедијама. Поменута Српска фантазија Николаја Римског Корсакова, први пут изведена у Петербургу 1867, у Београду је изведена тек 1909. године. За то треба имати помало и разумевања, јер број музичких ансамбала у ондашњој Србији био је незнатан, а ови преко Саве и Дунава имали су други приступ. Треба овде издвојити београдски хор „Станковић“, који је марта месеца 1929. године извео четири песме чехословачког композитора Јозефа Сука, на стихове српске народне поезије које је записао Вук Караџић, у Народном позоришту у Београду. Али, рецимо, опера „Ослобођење Београда“ Стивена Сторачеа, компонована 1791, није никада сценски изведена као што се то догодило у Лондону, Њујорку, Даблину, Единбургу и Лидсу.
Ако је и данас пракса да се дела наручују од композитора, да ли је у времену које сте анализирали било сличних „акција“ иза којих су стајали неки од просвећених српских владара или, можда, богатих појединаца?
Тога је без сумње било, али податак конкретан нисам пронашао. Да ли су те композиције настајале као захвалност мецени или посебно наручене композиције, као што је то од Моцарта тражено да напише чувени Реквијем, или што је Чајковски добијао помоћ од Надежде Филаретовне фон Мек, са којом се узгред буде речено, никада није ни сусрео, или као што је Ђура Јакшић уживао симпатије Обреновића – на такве податке нисам наишао када је у питању однос европских музичких стваралаца и српских владара, иако су им посвећиване композиције.
Занимљив је Ваш закључак да је интересовање нагло утихнуло са Југославијом – „збогом грожђе, збогом виногради“. Због чега је тако? У којој мери је то утицало и све већа присутност у музичком животу школованих српских аутора, који су могли аутентичније да изнесу синтезу српског фолклора и савремене европске композиторске праксе?
Нема сумње да се уласком Србије у савез са другим народима у Југославију, смањио интерес за српски народ, па и српску музику. Према мојим сазнањима, чак се избегавао између два светска рата тај српски предзнак и у самој Југославији, а то је сасвим евидентно после Другог светског рата. То се манифестовало и на другим пољима друштвеног и културног живота. Зашто је то тако? Требао би далеко шири одговор од овога интервјуа, али један део одговора налази се и у Вашем питању везаном за музички школоване српске ауторе. Поједини српски композитори постали су цењени у европским земљама, а то није био редак случај ни пре Првог светског рата. Рецимо, наш Чуружан, знаменити композитор Петар Коњовић, постао је члан Чехословачке академије наука и уметности, пре него академија Србије или Југославије.
Промоција овакве монографије свакако завређује да буде концертна. Има ли планова у том правцу?
Било би лепо да се на једном великом концерту чују моћни маршеви Агапкина и Српско –руски марш Чајковског, кога смо до сада слушали као Словенски или Славенски марш, па Српска фантазија Николаја Римског-Корсакова , Велики српски национални марш Јохана Штрауса или неки од његових кадрила посвећених кнезу Михаилу Обреновићу и кнезу Александру Обреновићу, соло песме компоноване на текстове Вукових записа Јоханеса Брамса, Антоњина Дворжака, Макса Регера, Леоша Јаначека, Антона Рубинштајна..., али то је у зависности од репертоарских опредељења, добре воље вокалних и инструменталних солиста, па понекад и неких изван музичких фактора. У сваком случају, прва промоција књиге „Срби и европски композитори“ била је на овогодишњем Београдском сајму књига, а планира се, у сарадњи са издавачима, Музејем Војводине и Радио-телевизијом Србије, управо концертна промоција у другој половини јануара следеће године.
М. Стајић
Пројекат „Споменичко наслеђе данас” ДВП Продукција реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама
