После представе, још увек умазана плавом бојом којом је у представи било маркирано море на чијим таласима мигранти са Истока покушавају да се домогну Запада, и у – нимало случајно одабраној - жутој мајици, у знак подршке Украјини, Сандрин Линдгрен говорила је о томе како им је и зашто лицемерје западног света постало фокус у овој представи, али и о томе како све мање одговорности и солидарности међу људима води ка све већој агресивности и бахатости међу њима...
У мору горућих тема којима грца данашњи свет, Ви сте се одлучили да испричате причу о људима који беже из својих домовина у потрази за новом домовином, а то је оно место где се јастук ставља на мирну постељу. Испоставља се пак да ни тамо где иду јастук неће моћи да спусте у мирну постељу... Како је и када настала ова представа?
– Настала је 2015. године. Била нам је намера да радимо заједно, Ишмаил Фалке и ја и хтели смо да радимо са минијатурним играчкама на телу, то нам је била почетна идеја. Док смо радили и развијали материјал за представу, свет се нашао усред мигрантске кризе, људи су губили животе на Медитерану покушавајући да се преко мора домогну слободе, бар су се надали да је она негде овде, с ову страну света у односу на земље из којих су бежали. Осетили смо да се тиме морамо бавити, да је то једина смислена тема у том тренутку и да су све друге мање важне. Тако је срж наше представе постала прича о њиховом покушају да дођу до слободне територије, као и све оно што је тај пут подразумевао: све изазове, бол, патњу, нелагоду, страхове, чак смрт, али и то шта се дешава уколико преживе тај пут, јер борба за није ни тада није престајала, већ је почињала једна посве друга, ништа мање страшна. Управо том чињеницом да за њих борба не престаје доласком у Европу, отворили смо причу о том затвореном тунелу у којем су они с једне стране, а са друге смо ми, тај неки “сигурни свет”, рецимо, грађани Финске који су вести о мигрантима тих дана гледали као неку далеку причу која их се не тиче, нешто што не желе да слушају, што неће да утиче на њихов живот и комодитет. Ми смо пак хтели да покажемо да су то реални људи, који постоје и чија је патња ту врло близу нас, те да као цивилизација немамо право да ћутимо и да се правимо као да они не постоје.
Говорите о свету без емпатије, праве комуникације, солидарности, о једном дубоком лицемерју света у којем живимо, нарочито те “сређене” западне цивилизације. Како се ви као уметница носите са тим, како као жена која живи у свету у којем поново мора да осваја нека давно освојена права и слободе?
– Ми смо данас сведоци тога да почињемо да креирамо свет у којем нормалним постају неке ствари које нису нормалне. Као уметник покушавам некако да изађем на крај са тим плешући, плес је, наиме, моја основна вокација. Користим плес и присутност тела да подсетим на потребу за блискошћу, додиром, нежношћу, осећајношћу. Подсећам своју публику, као и саму себе, да смо сви ми тела и да ћемо, када станемо близу неког, осетити тог човека. Ако загрлимо некога, ако узмемо нечију руку, ако погледамо некога у очи, ако будемо имали неку врсту контакта тела са телом, упамтићемо како да будемо брижни једни према другима. Покушавам, дакле, да кроз плес покажем важност блискости и свесности присуства сопственог тела и неког другог тела поред нашег. Сви смо ми тела и сви смо повезани кроз наше физичко биће.
Послали се приличан број порука у “Невидљивим земљама”. И против рата, и против безосећајности малограђанског света, и врло јасну поруку о агресији на Украјину. Препознала је публика боје украјинске заставе. Шта још радите у Грус Грус театру?
– То је група од пет различитих уметника који се баве различитим дисциплинама: луткарством, плесом, циркусом, драмом, позориштем... Ми смо нека врста номадског театра. Немамо стриктно своје позоришно место, већ сарађујемо са другим театрима, односно своје продукције правимо на различитим позоришним местима. Та флексибилност играња, односно извођења на различитим местима додатно нам помаже да учврстимо нашу идеју развијања сарадње са уметницима различитих дисциплина. Комбинујући те дисциплине отвара нам се могућност за различиту врсту експресивности.
Приметили сте сигурно ново пуританство културних кругова Европе којима због рата у Украјини сада сметају и мртви руски писци, па их канселују, а канселују све више и живе руске уметнике... Шта Ви мислите о томе?
– Слажем се да је то заиста глупа пракса. Цензирисати руску културу, канселовати руске уметнике, живе или мртве, због конфликта између Русије и Украјине, је крајње глупо и несхватљиво. Да се вратим на моју тезу да смо сви тела, да смо сви људи, и ако изгубимо ту тачку међусобне повезаности, тешко да ћемо се вратити разумевању. Ако не будемо осећали другог човека, нећемо моћи да оздравимо. У свету је због тога све мање солидарности међу људима, а то води ка све већој агресивности и бахатости међу њима.
Како деца разумеју ову представу?
– Наша представа је за дванаестогодишње, тринаестогодишњаке и четрнаестогодишњаке. У Новом Саду су је, чини ми се, гледала мало млађа деца. Али мислим да и млађа деца могу да зароне у представу и да уживају у начину како се она изводи, како се креирају ситуације, догађаји и цела прича, тај неки свет о којем можда они још много ни не знају. За одрасле, то је једна сасвим другачија прича, врло често потресна, за неке страшна, све зависи од особе до особе и од година. Видела сам доста младих људи у публици у Новом Саду и то ме је обрадовао и охрабрило.
Н. Пејчић
