Интервју: Владимир Грбић, глумац

На недавно завршеном Фестивалу европског филма Палић, један глумац већ више од деценије има задатак да води програм. Владимир Грбић то ради са стилом, попут колега на великим филмским церемонијама широм света.
1
Фото: Атила Ковач

Каже да му је узор у томе Рики Yervejz, а да машта о томе да на сцену као водитељ изађе са криглом пива у руци. Ове године, имао је и улогу у продукцији „У ком филму играш?“, која је производ споја филмске, индустрије видео игрица и туризма. Ван летње шеме, Владимир Грбић је веома познат као члан глумачког ансамбла једног од најуспешнијих позоришта Србије – Народног позоришта Суботица, а све чешће публика може да га гледа и у популарним филмовима и ТВ серијама.

 Шта за вас значи Фестивал европског филма Палић?

– Ово ми је био 13. пут да водим програм Фестивала и део сам њега. Прва асоцијација на њега ми је вођење програма као део мог задатка. Трудим се да га обавим пре свега глумачки. За мене је свако вођење програма глумачки задатак. Оно што је написано као сценарио је незаобилазно, а исто и све оно што је мимо тога. Јако ми је битно да не будем уштогљен. Да имам отклон од лептир-машне. Увек буде грешака, а то је оно што је публици најзанимљивије. Кад прозовем једног, изађе други, најавим конзула, а рефлектор падне на празну клупу, онда ми мачка прошета по сцени... То вам је као кад у позоришту неко феноменално игра Шекспира, па случајно замахне и сруши чашу која се разбије. Сви ће до краја гледати како ће то стакло да се склони са сцене! После тога, асоцијација на Палић су ми филмови, добра атмосфера, свирке, лепа сећања... Сама чињеница да је то место сусрета јако добрих енергија, људи са разних страна, што се не дешава често, поготово из филмског света, чини Суботицу и Палић тада једном малом светском оазом. 

 Стижете ли да погледате филмове?

– Стижем. Трудим се сваке године да погледам што више филмова из свих селекција. Јако је важно бити у току. Мени је веома битно када чујем ко је кандидован, ко је добио награду, да знам о коме се ради. Рецимо, Кристијан Мунђу, који је ове године награђен, никада нећу заборавити његов филм „Четири, три, два, један“. Памтим тај филм из много разлога. Био је приказан на првом филмском фестивалу који сам икада посетио, 2007. када је Мунђу добио награду у Кану. Био сам потпуно фас- циниран и мислио како ћемо ми после тако тешког филма да идемо на неку журку. Кад је у питању Улрих Зајдл, који је такође награђен ове године, сетио сам се неких детаља од раније, његовог фантастичног говора из 2016. који је мало дуже трајао, али је рекао суштинске ствари за тај тренутак. Као и у позоришту, ако не пратите шта се дешава на сцени, појешће вас време и остаћете у прошлости. 

Овогодишњи фестивал прошао је за вас и у знаку филма у којем играте, а који је крајње необичан за нашу културу. О чему се ту ради?

– Мене је директор Отвореног универзитета Илија Татић звао пре два месеца и питао да ли сам заинтересован да учествујем у једној врсти видео игрице. Како би привукли што већи број публике, они су то осмислили заједно са једном агенцијом из Београда. Ради се о томе да нико не зна где је један познати глумац, а да би га пронашли потребно је да се пређе неколико корака. Потребно је инсталирати апликацију на телефону и пратити трагове. Прво се иде на Железничку станицу. Тамо се појави један глумац који изговори монолог о мени, како сам нестао у неком возу и како ме нико више није видео. То је директна асоцијација на Фон Трирову „Европу“. Пре десет година, Жан Марк Бар, који игра главну улогу у том филму, добио је на Палићу Лифкину награду. Следећа локација је Парк Рајхла Ференца, где други глумац исприча следећи монолог, па се иде до позоришта, посластичарнице... И на свим тим местима су приче о глумцима и филмовима, Иштван Сабо, Слободан Шијан, а тај човек који је нестао, којег играм ја, био је прилично бескрупулозан у свом послу и напустио девојку, издао најбоље пријатеље, успео је да помогне једном бескућнику, али је био груб према њему, што је опет асоцијација на Жилников филм... На свакој тачки играч даје оцену његових поступака и закључује се колико је он спреман да уради зарад својих амбиција и успеха. На крају, кад се стигне до биоскопа „Еуросинема“, проналази се глумац који прича своју причу, али и даје мишљење о играчу, неку врсту психолошког профила. Најбоље је ту игру одиграти.

 Да ли ће та игра посвећена филму и даље бити актуелна у Суботици?

– То је прича која је прошла и која је имала доста успеха. Вероватно ћемо нешто слично радити и наредне године. Оно што је мени јако важно је да овакве ствари пре свега привлаче младе људе. Навикао сам да на Фестивалу виђам углавном исте људе и схватио да не би било лоше освежити та лица, па и мене као конферансијеа. Велико је питање колико филм комуницира с њима, поготово европски филм, а мислим да треба учинити све за то.

 Какав сте ви профил добили у игрици, ако сте били у могућности да је одиграте као играч, а не као глумац у њој?

– Не бих могао да је посматрам одвојено од процеса. Много су ме више занимале реакције других. Не бих могао довољно да се уживим. Волим да пратим оно што радим, али овде то и није баш био најбољи угао за посматрање. Али, када споменемо Иштвана Сабоа, Желимира Жилника, јако добро знам о коме се ради, а гомила људи, чак и из професије, не знају до краја који су то људи, што је изузетна штета. Надам се да ће кроз ту игрицу пожелети да оду на интернет и виде нешто више, или следеће године дођу на Фестивал са жељом да их боље упознају. 

 Шта вас још преокупира у последње време? Ви сте глумац који већ може да рефлектује на досадашње искуство, а вероватно пројектује и будуће.

- Тренутно живимо у времену када је свет постао глобално село. Повезаност filmayija је све већа, као и у свакој другој професији. Не бих да урекнем, али добио сам понуду за улогу у једном британском филму. Шта ће да буде од тога стварно не знам, могу само да кажем да је то постало све мање чудно. Неколико година сам путовао у Либан, снимао серију. Недвно и једну за Нетфликс. Па је требало да радим један индијски акциони филм... Ако ја као један глумац из Суботице добијам такве понуде, можете да замислите шта се дешава са онима који су мало познатији. Хиперпродукција. А некада је била јаснија подела између позоришних и телевизијских глумаца, тако да их назовем. Сада се то све измешало и сви смо релативно често пред камерама. Хиперпродукција доноси свашта, али са друге стране одувек је само малом броју пројеката био загарантован квалитет. Није све нужно лоше, а чак мислим да данас због хиперпродукције имамо већи избор доброг.

На који начин глума пред камерама утиче на ваш позоришни рад или ставове?

- Ту бих ипак направио јасну разлику. Као прво, припрема није иста. У позоришту имате месец и по рада на представи, а кад су у питању снимања врло често ви дођете у сред, где се пола екипе зна, пола не зна, пола их је у добрим односима, а пола не причају једни с другима. Ту нема студиозности и морате јако брзо да размишљате. За један дан мора све да се сними и реши, а кад имате пет сцена, онда стварно морате да дате најбоље од себе. У позоришту се више времена посвећује свему и ономе што је најважније – интерпретацији. Баш сам пре месец почео да снимам серију у којој ми је редитељка рекла да ме позориште није искварило, што значи да се позориште подразумева као театралније. Значи да постоји та подела и даље – позоришни глумци то раде овако, а филмски овако. А заправо, циљ је искреност, у свим могућим медијима.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.3739
Најновије вести