Драгана Дубљевић би била савремени пандан племенској заједници која уместо мањка има вишка добара и све их више производи. Зато она делује еколошки, прикупља одбачене ствари и од њих прави нове, уметничке.
Занимљиво је да и њени радови комуницирају са духовима, говорећи „примитивистички“. На актуелној изложби „Феномени и фантазми“ у новосадском „Шок коридору“ (пасаж Дунавске 22), уз сјајан пратећи текст филозофкиње Силвије Дражић, видимо принтове сирове, енергичне ликовности, „мрље“ које могу бити и животиње и људи. Или обоје, обједињени. Читамо текстове који су нечитљиви, уграђени у слике, зачикавајући наше интерпретативне нивое.
На питање одакле су се створили њени изложени радови, уз коментар да су веома „психо“, Драгана Дубљевић отвара две свеске.
- Једни су из књиге фотографија пронађене на бувљаку. Фотографије су црно-беле, а зове се „Књига против доконости“. Значи, борба! Радила сам интервенције на свакој фотографији која ми је била занимљива. Друга је „Књига кошмара“. Настала је на радионици Маиде Груден у Студентском културном центру Београд претпрошле године. Радионица је трајала 24 часа, са материјалом који смо сами понели, а сви смо користили све што се нашло тамо. Тема су били снови, а ја сам одабрала кошмаре. Наравно (смех) – каже уметница која и самом појавом изазива пажњу. - Добијала сам коментаре да је еџи, што ме заинтригирало да одредим шта је, па сам гуглала. То је неки нови, жаргонски назив за нешто мрачно, немам појма. Често то сматрају проблемом, али ја сам мрак приглила. Из њега црпим инспирацију. Улазим у дубину, а не бежим од светлости.
У Новом Саду, Драгана Дубљевић је позната по свом „Лавиринт Арт-у“, „Бундоло“ интернет сајту за књижевност, и многим другим активностима везаним за алтернативну, андерграунд сцену. Бележећи прву самосталну изложбу сада у „Шок коридору“, охрабрује и друге да није нужно бити официјелни уметник да би имао шта да (по)кажеш.
- Излагала сам по алтернативним местима. Дуго сам присутна на сцени. Углавном у кафе-галеријама. У „Ризому“ сам имала изложбу „Гробље радова“. Зове се тако зато што радим рециклажу, прикупљам разне ствари које ме инспиришу да радим на њима. Типа, на Академији уметности сам налазила одбачене папире на којима су пробали, на пример, боје. Ако видим на њима неку занимљиву флеку, ја наставим да радим. Као када на зиду од флека видите облике. Волим да радим интервенције. То је нешто што најбоље описује то што радим. Редизајн везујем више за гардеробу на којој радим. Користим пуно текста и морам да кажем да све настаје аналогно, ручно. Ништа није компјутерски, сем када се штампа отисак, подешавам једино контраст.
Шалу остављајући на страну, да је за филозофију коју је студирала и уметност којом се бави заједничка неопходност доколице у процесу, одговара више него одлучно:
- Никад у животу нисам била докона. Само сам се нашалила да је уметност борба против доконости. Можда чак супротно. Никад ми није било досадно. И кад ништа не радим, размишљам. Људи којима то није блиско не знају колики је то труд. Само то што немаш ни минут да се опустиш, чилираш. Стално те нешто покреће да делаш. То је моћ креације. Некада идеје не изађу на видело, али и даље је то напоран рад.
За оне који би да се тестирају и виде резултате, изложба Драгане Дубљевић је у току, у „Шоку“. До 12. децембра, омиљене могу да купе по популарној цени и понесу их кући, или дају као веома адекватан поклон у овим црним временима, када нам свима за предстојеће празнике, можда и у пећинским условима, неће требати само расвета.
Подршка уметницима се подразумева!
Игор Бурић
