Изложба „Ђура Јакшић између мита и стварности” до 21. јуна у галерији Матице српске

Позиционирање Ђуре Јакшића као боема, несхваћеног уметника, модерног трагичног јунака, жртве живота и судбине, сликара, песника, револуционара, борца за националну идеју и социјалну правду, династичког панегиричара, наизглед указује на бројне противречности које су, заправо, последица великих преокрета у другој половини 19. века.
r
Фото: Youtube Printscreen

Овим речима музејски саветник др Снежана Мишић, ауторка изложбе о Ђури Јакшићу (1832- 1878) отворене до 21. јуна у Галерији Матице српске објашњава њен назив “Између мита и стварности” и представља овог уметника аутентичне и снажне стваралачке личности код кога се сликарство и песништво нису сукобљавали него прожимали и допуњавали стварајући један од најкомплекснијих уметничких опуса у српској средини.

Након готово 50 година од реализације претходне репрезентативне икзложбе Ђуре Јакшића 1971. у Галерији САНУ у Београду, нова поставка повезала је два најстарија национална музеја Галерију Матице српске и Народни музеј у Београду и представила 43 дела из више колекција – по 17 из ове две националне институције, али и Музеја Југославије, Музеја града Београда, Народног музеја у Зрењанину, Народног музеја у Крагујевцу, Народног музеја Црне Горе на Цетињу, Скупштине града Београда, манастира Гргетега и Враћевшнице, Српске православне црквене општине Српска Црња, као и једно из приватног власништва.

Објашњавајући своје опредељење да своју докторску дисертацију, као и књигу која би ускоро требало да се објави, посвети овом уметнику, Снежана Мишић указује да јој је било занимљиво што је још увек Ђура Јакшић познатији као песник него као сликар, као и да се мало зна да је он своје уметничко образовање започео у раној младости, у неким од најпрестижнијих школа у свету је стицао уметничке поуке, али није истрајао у својој намери да стекне формално академско образовање.

За разлику од књижевног дела које је од самих почетака било прихваћено, ликовно стваралаштво Ђуре Јакшића је све до међуратног периода било оспоравано, каже Снежана Мишић и објашњава да се тек крајем двадесетих година појавила генерација српских интелектуалаца, школованих историчара уметности и критичара, који су почели да откривају Јакшићево ликовно дело и да мењају позицију у перцепцији стручне и шире јавности. Велику улогу тада је одиграо Вељко Петровић који је подстакао да се сакупљају његови радови, јер сем неколико слика у Народном музеју и Галерији Матице српске остала дела су била по приватном власништву, а припремала се Јакшићева прва изложба 1929. у “Цвијети Зузорић” у Београду.

Ауторка поставке се определила да ликовно стваралаштво Ђуре Јакшића представи кроз три жанровске целине којима се континуирано бавио током читавог живота – религиозно, портретно и историјско сликарство, иако је мање познато да је он радио и цртеже, илустрације за часописе, осликавао рекламе за трговине и кафане, пробне новчанице.

У време када је Јакшић ступио на ликовну сцену религиозно сликарство и портрети су биле две главне жанровске области у којима су сликари радили. По речима Снежане Мишић предрасуде су, на које се може наићи у многим научним студијама, да га то није ни занимало, нити је имао смисла за то,а познато је да су сликари од тога живели, а време је било такво да тек оне које црква прихвати постају општеприхваћени. Јакшићев први велики рад на иконостасу цркве Светог Прокопија у родној Српској Црњи доживео је неуспех. Ауторка поставке објашњава да се мора имати у виду чињеница да је он тада имао само 22 године, мада су његове религиозне композиције, како каже, врло озбиљне, види се да је познавао европску уметност, да је користио предлошке ренесансних и барокних мајстора. Још три пута Јакшић је конкурисао за осликавање цркава, али је био одбијен. Није имао завршену академију и није могао да се етаблира као школовани сликар попут Констатина Данила или Николе Алексића који су тада када су у питању били портрети и религиозно сликарство били доминантни, идеал и узор свим сликарима северно од Саве и Дунава, тако да је Ђури Јакшићу било тешко да се наметне.

Исти случај је био и са портретима, многи су му враћени зато што наручиоци нису били задовољни. Тада је, како објашњава Снежана Мишић, владао устаљен естетски оквир, такозвани бидермајерски идеализам, лик је требало мало идеализовати, а Јакшић је више тежио психологизацији што га је више занимало.

Оно што је посебно у Јакшићевом стваралаштву и у српској уметности 19. века је историјско сликарство у коме је он себе највише исказао. За разлику од религиозног и портретног које је настајало углавном по поруyбинама, историјско сликарство је било израз ауторове личне жеље и потребе, али и актуелног политичког тренутка. Снежана Мишић наглашава да је Ђура Јакшић стварао од 1848. до 1878. у најтурбулентнијем периоду за историју српског народа, али и у ширем европском контексту су биле револуције и превирања. За разлику од његових савременика који су углавном сликали теме из средњовековне историје, оно што је врло аутентично код Ђуре Јакшића је то што је био један од првих који је сликао сцене из блиске и савремене политичке историје српског народа у Аустријском царству, Кнежевини Србији, Црној Гори, Херцеговини и Босни остављајући визуелно сведочанство о кључним историјским и политичким догађајима тога доба.

Све то Јакшић је пратио и својим књижевим радом, тако да је изложба допуњена одређеном архивском грађом: писмима, фотографијама и рукописима из фондова Матице српске, Музеја града Београда и Библиотеке Матице српске, чиме је по мишљењу ауторке постаке омогућено потпуније сагледавање и разумевање Ђуре Јакшића и његовог уметничког стваралаштва, као и места које оно заузима у српској култури и уметности.  

„Девојка у плавом“ као „слика у гостима“

Најознатији Јакшићев портрет „Девојка у плавом“, из колекције Народног музеја није уврштен у ову поставку, али ће у оквиру програма „Слика у гостима“ новосадска публика 18. и 19. маја бити у прилици да види ово ремек-дело. У исто време ГМС ће београдском музеју уступити чувену слику Уроша Предића „Надурена девојчица“, а изложба ће тамо гостовати од 28. јуна до 15. септембра.  У оквиру изложбе биће реализован разноврстан пратећи програм: стручна тумачења и предавања, едукативни програми и креативне радионице за децу и младе, као и пројекција играно-документарног филма “Новосадски дани Ђуре Јакшића” у продукцији РТВ.

Изложбу прати двојезични каталог, на српском и енглеском језику. У сарадњи са ФТН сачињена је мултимедијална презентација иконостаса из цркве у Српској Црњи, а Студио 360 креирао је виртуелну шетњу кроз изложбу тако да је она доступна ширем аудиторијуму. Код појединих слика омогућено је да се преко слушалица чује интерпретација Јакшићевих стихова.

        Н. Попов

mv
15.04.2019 • 13:38
Све наведено је одавно познато. Не спомиње се књига Л. Трифуновића који је први паралелно представио Јакшића као сликара и песника. Атрибуција појединих слика на изложби је више него сумњива.
EUR/RSD 117.5685
Најновије вести