„Триптих о радницима“ Саре Радојковић, Страхиње Маyаревића и Тијане Грумић у Чачку „Нечиста крв“ по роману Боре Станковића, у драматизацији Тијане Грумић, поново у Врању, још су две успешне представе, које је било задовољство гледати, упркос или баш захваљујући чињеници да се на домаћој сцени ретко откривају квалитети нове генерације, другачије и суверене редитељске поетике. Ђорђевић од раније није крио да је томе у многоме допринео и „мастер клас“ – сарадња са већ реномираним редитељима, у његовом случају Милошем Лолићем и Јернејом Лоренцијем. Ипак, има ту још много тога, о чему је сада било више речи, а поводом најновијих ангажмана овог редитеља.
Зашто сте се одлучили за режију?
- На факултету су нам стално постављали слично питање, зашто режија? Тада нисам имао, а ни сада немам, конкретан одговор. Можда зато што оног тренутка када будем имао одговор, режија ће престати да буде процес и постаће одговор на питање - зашто. Свакако је у почетку избор позоришне режије деловао као место где могу хранити свој его, где сам ја главни и где све ради за мене и моју “ингениозну” идеју. Када вас прођу све те дечје болести и када заправо кренете да се бавите позоришном режијом, схватите да је она у својој суштини све супротно.
Шта вас највише испуњава у том послу, а шта фрустрира?
- Испуњава ме заједништво, размена мишљења, дебата, разна искуства, нови људи које упознаш у сваком новом процесу, сазнања, глумци и њихове виртуозности, идеје, разни сензибилитети у разним поетикама, празник када погледам добру представу, све су то ствари које ме испуњавају у позоришту, и свестан сам своје привилегованости да то уједно буде и мој посао. Поготову у овом тренутку светске подељености, мржње, нетолеранције, инхибираности, где горе поменуте ствари престају да буду клишеи и постају потреба. Ствари које ме фрустирају у нашем позоришту су баналне, инфантилне природе, када, на пример, морате да јурите свој хонорар који сте добрано зарадили и одрадили, или када чујем да постоје изричите поделе међу позориштима па нека од њих не желе да ангажују људе који раде у “другом” позоришту, или када позоришта нису спремна да ризикују по питању репертоарске политике, или кад се позоришта играју позоришта, па од вас траже да направите естетски релевантно дело у рангу светских продукција, а њихов буyет не прелази троцифрену бројку у еурима. Ето, то су неке ствари које ме фрустрирају, али заправо су ми више смешне него што суштински дозволим да поремете мој мир.
Које квалитете у свом раду бисте сами издвојили, можда и као препоруку младим колегама?
- Неумесно је да ја причам о својим квалитетима, али оно о чему могу говорити јесте чињеница да сам јако рано формирао свој круг људи с којима радим, и схватио колико је важно да један тим који се разуме заједно ствара представу. Важно ми је да сви чланови ауторског тима буду инволвирани од самог почетка процеса и да на лицу места примењујемо и мењамо унапред договорене ствари и идеје. Трудим се да на пробама влада атмосфера у којој ће свима бити пријатно да пробају, предлажу, греше, без икаквих тензија, јер не верујем у процесе у којима влада атмосфера муке.
Тренутно режирате неколико представа у неколико позоришта.
- “Кишне Капи на врелом камењу” Р. В. Фасбиндера смо завршили у Београдском драмском позоришту, али због целе ситуације са короном чекамо да премијера изађе у другој половини фебруара. Пробали смо да преиспитамо механизме манипулације који се јављају у животу кроз призму позоришне хијерархије. Тренутно смо у пробама у Сомбору, “Трамвај звани жеља” Тенесија Вилијамса, чија се премијера очекује ускоро. Данас када се у свету све бинарне одреднице полако, али сигурно бришу, појављује се све актуелнија потреба за поделама на њих и нас, на црно и бело, на ово и оно. Е, у том тренутку смо ми желели да ставимо чувене ликове овог класика и видимо како то утиче на исход сваког од њих. У Чачку смо, с друге стране, почели са припремама “Епа о Гилгамешу” у драматизацији Тијане Грумић. Идеја нам је да се бавимо предлошком који је почетак почетка, причом над причама, ко су та божанства данас, а ко хероји и обични људи?
Ваше представе одликује суптилна, нежна атмосфера, чак и кад се оне баве нимало суптилним, нежним темама – не нападате глумце и публику нападним решењима.
- Верујем да одлука о томе да не “нападам” публику и глумце о којој говорите долази из мог сензибилитета као особе, па онда и као уметника, који на основу својих светоназора и перцепција бира средства којима ће комуницирати са публиком. Ако мислите да је то некаква стратегија, бојим се да није, више је скуп ствари које мене чине оваквим аутором какав јесам. Јер свако од нас у себи носи своју поетику, а то је, понављам, скуп искустава, афинитета, доживљаја, избора, укуса, итд.
Које зредитељске технике, који приступ најрадије користите, кад је у питању долазак до жељеног резултата?
- Асоцијативна логика игра велику улогу у одабиру редитељских поступака када сам ја у питању. Процес почињем идејом да не радимо велике и важне ствари, јер често људи упадну у замку да је оно што радимо јако важно и велико, ја у то не верујем и одатле почиње све остало. Најважнија ми је идеја да смо сви на трагу причање једне приче која има своје датости и околности у којима се дешава, као и разне углове из којих свако од актера прича ту причу. Такође често дискутујем са глумачком екипом око присутности на сцени и унутар одређених глумачких партитура, присталица сам тога да они који који причају причу не смеју да “одузму” доживљај онима који гледају, и да је у томе успех већи што је емотивни доживљај мањи. Међутим, опет, позориште је процес а не правило, па тако горе поменуте ствари не морају увек функционисати. Јако ми је важно да глумце са којима радим на неки начин наведем да размишљају даље од онога што би можда та улога била на први поглед.
На чему бисте наставили да радите, шта видите као изазов у свом каналу, као и у развоју домаће или иностране позоришне сцене?
- Један о изазова за мене лично свакако јесте наставак рада у оваквој позоришној средини која се јако лако “заљуби” у нечији рад, и исто тако олако зна да презре нечији туђи рад. У таквој средини је јако опасно стварати, јер може да пољуља особу која се бави стварањем нечег сто је остављено другима на суд, као што је у мом случају позоришна представа. Таква средина често зна да вам створи илузију у коју почнете да верујете, а изазов је да се томе одупрете и да све доведете у питање, па се из тога или извучете, или у томе гацате, на нама је.
Један од изазова код нас биће решити, сада већ озбиљан, несклад у хиперпродукцији уметничког кадра из области позоришта, мислим пре свега на глумачки занат, и све мање простора за те исте људе да могу да раде. Све се мање пројеката ради, све је више кадра, и ансамбли се не обнављају у оноликој мери у којој би то можда било логично. Такође, тренутно сведочимо хиперпродукцији на филму и телевизији, што додатно утиче на позоришне пројекте. Поготову када радите представу у Београду, где се највише снима, јако је тешко имати све глумце на располагању када су вам потребни. Да не причамо о забрани запошљавања у јавном сектору, која ће, ако се нешто убрзо не учини, потпуно онеспособити стручне радионице које функционишу у саставу самих позоришта. Опет, све то су решиве ствари, само ако има стратегије, и ту долазимо до главног проблема, а то је да стратегије нема. Или ако је има, она врло брзо буде прокоцкана личним интересима и условљена компромисима.
И. Бурић
