О Ковиљу сам сазнао још у раном детињству, али га задуго нисам видео. Прво сам чуо његово упечатљиво име, а оно је подразумевало лепоту чулних утисака уско повезаних с нечим пријатним, угодним и незаборавним. Томе потврду можемо наћи у фолклорним творевинама где се често помиње мотивски низ: ‘цвеће, смиље, босиље и ковиље’. Тај низ, пак, по правилу значи нешто лепо и привлачно као што то цвеће уопште уме да буде; нешто тако визуелно упечатљиво као што жути цветови мирисног смиља умеју да блесну; нешто тако духовно моћно попут босиљка као биљке белих цветова са изразитим апотропејским, заштитним функцијама; нешто тако мекано и нежно као што перјасти листови ковиља умеју да допринесу упечатљивости тактилних доживљаја. Таквој сложеној лепоти (мирисној, визуелној и тактилној по карактеру, а уз то и духовно оснаженој) некако природно се придружују и дискретни еротски наговештаји, попут оних из песме коју је забележио Вук: „Лепа Пава у ковиљу спава,/ њој се Раде кроз ковиље краде.“ У ковиљу се, дакле, лепо спава, али се и лепо сањари и страстима заносно предаје. Само име Ковиљ, тако, носи собом лепу, замамну сложеност чулне стварности и њеног имагинативног представљања.
О лепом имену села Ковиљ сазнао сам од најбоље пријатељице моје мајке Стамене, из периода њихове младости и блиског пријатељства. Та Ковиљчанка именом Милица Коларов, удата Арсенијевић, била ми је нека врста најрођеније тетке коју сам, од ранога детињства, заволео јер је умела мајчински да брине о мени, те да ме још као детешце од две године прими у обданиште где је радила: то обданиште су, у мом Сиригу где сам одрастао, похађала деца да би се припремала да крену у први разред основне школе. Ја сам уз своју драгу Тецу (а то је на мом дечјем жаргону значило ‘тета Милица’) сваке године (онолико колико сам уопште то могао да испратим) пролазио програм припрема за озбиљно школовање, тако да не треба да вас зачуди што сам са пет година већ затражио да и ја већ једном кренем у први разред. Некако су ме успели те године замајати и преварити да не прекидам безбрижност свог детињства, али сам се већ следеће године, са тек напуњених шест година, изборио за то да најзад будем уписан међу школарце. Тако се, ето, Ковиљ уплео веома рано у мој живот. За Тецу сам чуо да је из Ковиља, упознао сам јој и бабу Уроша, званог Јоја, и мајку Зору који су живели у Новом Саду: баба је, наравно, био темељне конституције, онако дебељушкаст, а са шњим, боме, није било шале! Бабина се знала и ту нико није имао шта ни да дода ни да одузме!
За Ковиљ после тога задуго нисам ништа чуо све док негде са основношколским сазнањима о Лази Костићу нисам схватио да тај Ковиљ у којем је он рођен, та то је исти онај Ковиљ из којег је моја Теца. Требало ми је релативно мало времена да стекнем прве симпатије за овог великог Ковиљчанина, али и много, много више времена да заокружим читаву представу о сложеностима и истинским дометима његовог песничког и књижевног генија: коначно решење ове костићевске једначине збило се на првим годинама мојих студија књижевности, а од тада се моја љубав за заносног и махнитог Лазу само увећава како темељније улазим у његово естетско царство. Одавно већ говорим, а изричито сам то и написао пре десетак година први пут, да је његова песма Санта Мариа делла Салуте не само најсавршенија и најбоља песма српскога језика (што је у критици већ речено) него и једна од најсавршенијих песама у историји светскога песништва (што нисам чуо да је неко пре мене рекао). А, ето, и то чудо звано Лаза Костић, дошло нам је из Ковиља.
До свог трећег ковиљског чуда још дуже сам долазио, а управо је оно током давних година и векова из прошлости градило сва остала чуда у читавој Шајкашкој. Реч је, дакако, о манастиру Ковиљ, у који сам почео да долазим још од студентских дана, а тек касније чуо сам и за чудо које се, милошћу Божјом, десило Светом Сави, отприлике на овом месту, на којем је потом настао манастир. Сећам се и кад је 80-их година у манастир дошао отац Никодим, па како је био сам, само са својом мајком која му се нашла да помогне, окупило се нас неколико младих Новосађана да му помогнемо око чишћења и спремања манастирских конака. Неће проћи много времена, на бачки епископски трон доћи ће наш владика Иринеј (Буловић), око њега се почело окупљати мноштво залуталих душа боготражитељских, а онда је милошћу Божјом у манастир Ковиљ дошао јеромонах, па игуман, па викарни епископ, па митрополит, па патријарх српски Порфирије (Перић): манастирска обитељ је на овом светом месту постала једна од најимпресивнијих духовних заједница на целом српском, православном простору, а њихов духовни отац, или старац како га нежно називају, био је управо епископ бачки Иринеј. Заједно са епархијом бачком и са ковиљским манастиром расли смо и сви ми, подизали се из духовне пустоши и учили да се меримо са онима који су постављали истинске духовне, па и интелектуалне стандарде. С тугом у срцу понекад сам слушао како се гневе неки којима ти високи стандарди нису баш били по њиховој индивидуалној мери, па су умели да испразно закерају, али све којешта! Таква закерала, пак, никада нису схватала да се велики резултати не могу остварити без велике љубави и великог ума, без велике енергије и велике аскезе. Када данас сводимо рачуне ових и оваквих процеса, Ковиљчани се с разлогом могу поносити шта је у прошлости од Светога Саве па до архимандрита Јована Рајића, од Јована Рајића па до Владике Иринеја и патријарха Порфирија послато као драгоцена духовна порука, а она се као Божја благовест ширила српским, православним и хришћанским светом.
Иван Негришорац
