КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ Код Словена душа прва страда

Не мирује ни у пензионерским данима, јер као што је знано балетски играчи због напора имају краћи радни век. Зато се овај уметник, још увек у пуној снази, посветио кореографском, редитељском и професорском раду. Подсетимо, био је својевремено у два наврата и директор балета у Народном позоришту, а каријеру данас крунише кроз своју балетску школу, где, у сарадњи са супругом Душком Драгичевић, малишане до 10 година припрема за будућу велику балетску сцену.

Иначе, Костјуков је познат и публици која не одлази тако често у позориште, јер се појављивао и у неким емисијама и серијама које су емитоване путем ТВ екрана („Твоје лице звучи познато”, „Сенке над Балканом”...). За наш лист говори искључиво о уметности, тачније балету, јер је његова импозантна биографија балетског играча довољно је инспиративна за разговор.

Слажете ли се с констатацијом да су балет Италијани измислили, Французи унапредили, а Руси усавршили?

– Јесте, сви то знамо, тако је кренуло, међутим, Руси су га највише разрадили, посветили му највише пажње; појачали технику, појачали изражај, додали томе још и глуму и неки нови начин изражавања балета, прославили га по целом свету, кад је Нижински направио своју сезону и по Паризу и по Америци и онда после кренули да направе реформу у балету и да постоји не само због игре, него и да постоји неки сиже и концепт, већ и глума улази у њега, значи мало јачи да буде, онако једна уметност која решава неке проблеме и која бива филозофски решена на сцени, на даскама.

Та руска доминација траје већ, богами, сто година, је л' тако?

– Јесте. Траје већ доста дуго, пре свега зато што се доста људи бавило тиме, што је неко поднебље погодно за ту професију, доста се људи ангажовало. Иначе, доста људи воли лепо и да игра и да пева, значи то се доста одразило, и вероватно можда у том периоду смо имали неке галантљиве играче који су искористили своје знање, своју галантљивост, и тако га унапредили, прославили. Цела земља је оставила велики траг у школи, а школа је та која је традиција, и сад, у принципу, кад направиш један добар фундамент, кад се ради у континуитету, и кад се ради паметно, са планом и са великом методом и великом ефикасношћу, онда ја мислим да то тешко може да пропадне или да се поквари, и да буде нека рупа, неки вакуум. Тренутно ја мислим да Руси имају највећи број извођача за цео свет.

Шта је, рецимо, Нурејев донео иновативно да би га третирали малтене као највећег играча двадесетог века?

– Веома је индивидуално ко је за кога највећи играч двадесетог века, али, у принципу, Нурејев је пре свега био таленат, друго јако мало људи ишло је корак испред свог времена. Нурејев је био такав човек, спада у те људе који су радили оно што просечни играчи не раде. Играч који је био за сва времена, који је радио и био иноватор. Он је ту прелазио рампу, границу сцене, буквално одлазио у публику својим духом. Телом не може да оде у публику, али духом је сигурно одлазио...

Како гледате на кинеску, идеолошку варијанту балета?

– Кинези су сад веома напредовали, све су то трагови руских школа и сигурно ће имати великог успеха у томе, и имају великог успеха зато што пре свега балет је с једне стране једна врста спорта, захтева велику дисциплину, велико одрицање. Кинези, уопште источне нације, у том смислу су јако дисциплиноване и јако пуно поклањају томе снаге и здравља и времена и апсолутно су посвећени тој дисциплини, и они напредују у томе. Међутим, као код оних земаља које су емоционално јако подигнуте, и пре свега било шта у животу гледају кроз емоцију - као Руси, Срби и словенске земље – то код њих (Кинеза) још страда, и уопште у тим источним земљама – мало страда кад год је у питању нека херојска линија да се прикаже, као што је на пример музика Маора, као што је на пример представа о Спартаку. Кад год је у питању лирика, кад год су у питању трагедије - љубав Ромеа и Јулије, или било шта – ту су мало слабији у том глумачком смислу.

Немања Савић

Фото: Бранислав Лучић