Ретроспектива Горанке Матић, како је најавила кустоскиња МСУБ-а Уна Поповић, биће постављена у три музејска нивоа, а садржаће пет сегмента, који нису хронолошки, већ жанровски и стилски засновани.
Горанка Матић је историчарка уметности, а њен професионални ангажман водио ју је и кроз новинску фотографију, и кроз ауторску фотографију, тј. уметничку, кроз репортажу и кроз дизајн.
Све те целине чине изузетно комплексан и слојевит ауторски опус Горанке Матић.
Посебну пажњу публике привућиће фотографије - документи о настајању митског Новог таласа који је уметнички и социолошки раздрмао југословенску јавност почетком осамдесетих година прошлог века.
У средишту специфичне југословенске поп - арт револуције са својим фотографским апаратом "на готовс" налазила се Горанка Матић стичући искуство у гужви.
Матић напомиње да ју је колоплет околности спојио са рокенролом.
"Почела сам да радим у тадашњем музичком магазину "Џубокс" и било је очекивано да ћу освајати свет рок фотографије. Сликала сам протагонисте тадашње сцене за омоте плоча њихових бендова, за медије, приватно...Нико од нас у Југославији није био светсан да је Нови танлас нешто велико и значајно...Уживали смо у дивној младости и то је то...Нема мистификације. Тек када је све прошло почела је глорификација, мистификација, слепо сећање..." казала је Матић и додала да се на њеним рок фотографијама углавном налазе њени пријатељи.
"Комотно сам се осећала док су настајале те фотографије, баш као што је био случај када сам сликала протагонисте нове ликонве сецене у Студентском културном центру тог доба. Захваљујући кустоскињи Уни Поповић публика ће видети паралелу између рок и ликовне сцене у СКЦ почетком осамдесетих година прошлог века" казала је Матић.
Изложена лична животна сведочанства за Матић представљају најинтимнији део поставке.
"Ноћне белешке, огледало, фотографије мојих родитеља, моја фото сећања...представљају моје ћоше за интиму у целој изложби. То је специфична врста личне изложености на коју сам пристала" казала је Матић.
Њене фотографије са различитих протеста деведестих година прошлог века у Београду обишле су свет.
"Добро смо прошли тада. Шта се све дешавало на улицама деведестих, било је минимално жртава. Знала сам да се снађем у гужви на улици јер сам до тада била на "милион" концерата. Моје колеге, изузетни спорстки фоторепортери са мање тактике су улазили у догађаје. Умели си да добију шмрк у лице са борних кола или пендрак по леђима тадашњих органа реда".
"Нова реалност" коју су креирале пандемија и технолошка револуција на глобалном нивоу, за Матић, према њеним речима не представља велики изазов јер је већ десет година престала да фотографише у гужви.
"Све ово што се дешава око пандемије и онлајн комуникације ми је "помогло" да набацим десетак килограма, али и да у миру скенирам све фотографије које ће се наћи на изложби", каже Матић.
Како наводи, све већи број екрана око људи са "живом" сликом у директном преносу или снимљеном видео неће угрозити статус фотографије у комуникацији савременог човека.
"Када је настајала фотографија сви су говорили да је угрожено сликарство, па се испоставило да је то безвезе. Данас свако има прилику да фотографише мобилним телефоном, али је тек по неко фотограф. Као што је већина становништва функционално писмена, али је тек по неко писац" поручује Матић.
