Изложба „Бежање и гушење“ је збир свега што сам до сада радио и направљена је из чистог размишљања о прогонима народа који главом без обзира бежи према „бољој будућности“, а заправо иде у још гору будућност. Из размишљања о човековом бежању од замки које су свуда на његовом путу, и његовом покушају да се спасе... – открива у интервјуу „Дневнику“ Милош Шобајић.
Све ми то личи, наставља наш саговорник, на Адама и Еву, наше прве претке прогнане из раја у пакао у којем се и данас налазимо. Од тог библијског прогона па до наших, данашњих, ето то је тема ове моје изложбе.
Мада, најбоље је када се о изложби ништа не каже, већ се она само гледа. Јер, сликарство и вајарство је управо то – гледање...
Може ли се и за сликара рећи да цео живот заправо ради на једној слици?
Да парафразирам Матију Бећковића, уметник је био тамо где нико није био и видео оно што други не виде. И јесте то једно дело, само у разним облицима, формама, форматима... На мојим првим сликама су биле гомиле и гомиле људи, знало је на њима бити стотине фигура и те сам слике звао „кланице“, међутим давно сам то мноштво почео да чистим тако да је већ двадесетак година у мом фокусу једна растрзана фигура. Види се нога, само стопало, део руке... али то је увек исто бежање. Прогон...
На неким сликама изложеним у МСУВ излазите ван платна, у простор, ка скулптури?
Ако бисмо ишли даље, то би била представа, па филм... Зато и правим кратке филмове, минут, два, три, где на неки начин рекапитулирам изложбу. Овај пут сам као мотив одредио чувену фреску фирентинског генија Мазача „Изгнање из раја“. Он је насликао Адама и Еву како одступају погнутих глава док их прогони арханђел у црвеној одежди са црним мачем над њима. И ја сам, уз помоћ сниматеља Владе Валешинског, склопио филм у којем преко те монументалне Мазачове фреске иду гомиле и гомиле данашњих прогнаника, од Олује преко разних арапских пролећа до других актуелних бежанија народа.
Поклоници уметности биће у прилици да виде и како се на платнима поигравате фотографијом?
Давно ми је Ото Бихаљи Мерин рекао: Није важно како, него шта! И то је истина. Има сликара који мисле да је већ сама чињеница да су месецима, годинама цинцулирали око неког платна, довољна да њиховој слици да снагу, квалитет, што нема везе са реалношћу. Није важно с колико труда, којим средствима настаје ваше дело, него шта је то што доноси. Да ли је вредно или није. То је једино важно...
Иако сте књигу, својеврсну аутобиографију о другима, назвали „Ћути и сликај“ – Ви не ћутите?
Сликар говори сликајући, кроз своју слику. Ипак, понеко, попут мене, има јаку жељу и да прозбори коју, поред тога што слика и ваја. Социјално сам биће и учествујем интензивно у животу који ме окружује, па је ваљда нормално и да отворено кажем своје мишљење...
Црњански је још пре безмало пола века написао да је „све мање личности међу писцима“. Важи ли то и за сликаре?
То је данас флагрантно, јер новом светском систему није потребан уметник мислилац. Систем има своју културу коју шири, продаје, и не дозвољава ником другом да мисли и дела мимо тога. Слободан сликар, вајар... у том мегаполису никако није на цени, напротив. Ако млади уметник данас жели да излаже, да добије пажњу јавности, то може само преко система, и само оно што му је дозвољено да ради. Уметници, ти који тек долазе, данас углавном служе само томе да спроведу идеју комесара изложбе, а заправо главног ађутанта система. Отуда је и ликовна уметност постала – визуелна. Јер, кроз тај термин се лакше манипулише: тако и исецкани папирићи бачени на под постају уметност. Циљ је убедити људе да заправо не виде то што виде својим очима... Таква је ситуација у Србији, таква и у Француској, Немачкој, Енглеској... никакве разлике нема.
Уметнике је Париз вековима привлачио као што светлост ноћне лампе привлачи лептире. Од Леонарда, за којег увек говорим да је први „сликар емигрант”, па до генерација попут моје, које су се у Град светлости упутили почетком седамдесетих.
Међутим, током последњих деценија Париз је некако изгубио ту своју привлачну моћ. Центри уметности постали су Берлин, Лондон, Њујорк... Париз више не сија као што је сијао. Али је још увек невероватан град.
Има ли ипак сликара, вајара... који успевају да се одупру таквом диктату?
Прави уметник је по природи ствари бунтовник, субверзивни елеменат друштва. Али такав не одговара овом глобалистичком систему. Наравно, и даље постоје уметници који интензивно излажу и у свом делу јасно исказују став. Међутим, углавном је реч о уметницима који су већ деценијама на ликовној сцени, који припадају мојој генерацији и оним још старијим. Они још увек своја размишљања о свету показују на свој начин. Сигурно је да има и млађих, па и оних младих, али су углавном испод радара. Јер, реално је данас јако тешко да млади сликар или вајар може сам да докаже и покаже своју идеју, да се избори за галерију, још мање за неки музеј савремене уметности... Суштина је у томе да се у времену садашњем инсистира на ефемерности, на пролазности, као и на геслу - што глупље и бесмисленије, то боље. Рецимо, једно вајарско дело у урбаним срединама не треба да изазива ништа више емоција но што их изазива поглед на неку модерну бензинску станицу. Дакле, празно, шупље и са лимитираним роком трајања. Ко се у то уклопи, добиће „зелено светло”, и када и њима истекне рок трајања, по правилу бивају одбачени, пуштени низ воду, заборављени...
Милош Шобајић, међутим, има свој пут. Који ће га на следећој изложби одвести... где?
То је болно питање, јер увек мислим да сам на почетку. Када отворим изложбу, онда видим шта на тој мојој изложби не ваља и покушавам да то исправим у периоду који следи. Иначе, и сам се често питам где треба ићи даље, у ком смеру. Толико је тога у сликарству и вајарству урађено, има врло мало простора за истраживање, али то је ипак и даље отворено поље. С друге стране, многи уметници су данас практично шефови својих фирми, које раде попут фабрике и запошљавају гомилу радника, попут Дејмијена Хирста или Анселма Киефера. Не бих никада могао тако. Они су егзекутори великих пројеката. Али, да ли је уметност - велики пројекат. Или је нешто интимно. И зато ћу увек радити сам...
М. Стајић
