Милован Филиповић: Копродукције су и креативна нужност

На сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта вечерас ће новосадска публика бити у прилици да премијерно види Шекспировог „Магбета“ у адаптацији и режији Никите Миливојевића.
д
Фото: Бранко Лучић

У представи, која је премијерно изведена 16. августа у оквиру фестивала Будва град театар, играју Аница Петровић, Невена Неранџић, Маја Стојановић, Јелена Симић, Дејан Ђоновић, Бранислав Јерковић, Арпад Месарош, Марко Марковић, Милан Зарић, Соња Исаиловић, Габор Понго и Ивана Панчић.  Реч је, иначе, о копродукцији чак пет партнера: СНП-а, Ујвидеки синхаза, Београдског драмског позоришта, Итака Арт центра из Инђије и Града театра Будва.

– Представа је већ имала две премијере, једну у Будви и другу 24. септембра у Београдском драмском позоришту. И испунила је сва наша очекивања. Мислим да на добар начин почињемо нову сезону – каже за „Дневник” директор Драме Српског народног позоришта Милован Филиповић, подсећајући да је сезона започела премијером драме “Што на поду спаваш” по роману Дарка Цвијетића у режији Кокана Младеновића. – Први пут након распада СФРЈ направљена је копродукција три институционална театра из Србије, БиХ и Хрватске : Српско народно позориште, Народно позориште из Сарајева и “Гавела” из Загреба. И када се садржај представе и нека њена мисија, то делује једино исправно и логично. Представа је изведена у Новом Саду три пута, реакције су одличне, и више од тога, и уверен сам у то да јој тек предстоји узбудљив, занимљив како репертоарски тако и фестивалски живот.

Зајединички именитељ обе представе јесарадња?

– Кроз те копродукције, које сад можемо звати и међународне, дакле кроз удруживање са истомишљеницима, са театрима који имају сличан интерес као и ми, дошли смо до два изузетна пројекта. Једноставно, смислене копродукције дају вишеструке бенефите. С једне стране, публика је жељна неких нових лица. Истовремено, и прокрвљавања наших ансамбала веома је корисно. Поготово у репертоарским позориштима, где институционална ушанченост временом прелази у аутоматизам, који најчешће у уметности није продуктиван. И онда то прокрвљавање с колегама из других театара кроз копродукције зна да буде веома добро. Управо је „Што на поду спаваш“ јако добар пример, јер се ту створила једна хомогена театарска трупа која је савршено функционисала, без обзира на то што су људи дошли са различитих страна: из СНП-а, Галеве, сарајевског Народног али и Камерног театра 55 и са Академије уметности. С друге стране, финансијска ситуација у свим позориштима је таква да просто је удруживање нешто што је нужда. Мада ми можда и најмање имамо простора за кукање због финансијске оскудице, будући да нам је буџет за продукцију готово троструко увећан у последње три године, а запослили смо и 14 нових чланова. Али и даље је то, наравно, недовољно да би се сви планови остварили, а они морају да буду врло амбициозни када је у питању Српско народно позориште.

Шта овдашња драмска публика још може очекивати у месецима који предстоје?

– Оно што бих свакако ставио у фокус у новој сезони је долазак почетком следеће године великог словеначког редитеља Јернеја Лоренција, који ће радити представу о феномену хришћанства у делима Фјодора Михајловича Достојевског. Већ смо начинили неке битне кораке ка том јануару када је планирана прва проба, а премијера би требало да се деси у мару 2023. И негде, бар према мом осећају, делује да би то могао да буде централни део драмске сезоне у СНП. Поготово што се ради о једном комплетном позоришном аутору, који у Нови Сад долази са комплетним тимом и са нестрпљењем очекујем како почетак тог рада као и, наравно, резултат. Драмска структура ће бити фромирана у току процеса и радионичарскиог приступа пробама, а опет с друге стране, уз јака темеље у прози једног ванвременског писца. То је одлична подлога да исходиште буде важан позоришни чин.

Најављено је и да ће, после дугог низа година, заједничку продукцију изнедрити СНП и Позориште младих?

– Стоји негде примедба да репертоару СНП-а недостају комедије. Срећа с комедијама је што оне по правилу дуго трају, па кад ми направимно месечни репертоар, можда и не делује тако, али је чињеница да смо се у последње време ређе окретали том жанру, делом због тога што му се и редитељи нерадо окрећу. Зато смо, рецимо, од Дејана Дуковског наручили да направи рењрите једног свог старог текста, комедије „Последњи балкански вампир“, док смо се договорили са Коканом Младеновићем, којем доста добро иде у СНП-у, да на сцену постави „Андерграунд“ по роману Душка Ковачевића. А са Позориштем младих ћемо радити Гогољевог „Ревизора“.    

Као глумац бићете у уторак, 25. октобра, део Новосадских музичких свечаности, и уто у улози наратора у мјузиклу шпанске трупеПер Покнасталом на темељима драме Виљема Шекспира а инспирисаног музиком Сергеја Прокоф- јева. Могу ли овакви пројекти подстаћи да се нешто слично уради и на сцени СНП-а, рецимо баш у сарадњи са Позориштем младих?

– Када сам добио снимак “Пер Покове” представе, видео сам да је то нешто заиста изузетно, да је у питању врхунска креација, која има сјајне елементе и луткарског и музичког позоришта, и одмах ми је било јасно да ће то бити узбудљиво и за мене и за колеге с којима ћу сарађивати. Баш као што сам убеђен у то да ће наши “Ромео и Јулија” бити више него узбудљиви и за публику. Имамо сличан пример и из Словеније, где су Словенско младинско гледалишче и Лутковно гледалишче урадили заједничку представу “Седам питања о срећи” у режији Томија Јанежича, за коју се и критика слаже да је невероватан позоришни чин. Дакле, такве продукције нису спорне, напротив. Као позориште, СНП стварно има одличну сарадњу и са Новосадским позориштем, и са Позориштем младих, и са Академијом уметности, са фестивалима, са свим институцијама културе у граду. На том трагу можда би била добра идеја да се уђе у реализацију једног свеновосадског пројекта. Јер Нови Сад, који у својој биографији сад има и титулу Европске престонице културе, заслужује и једну такву мегапродукцију, који би објединила све градске потенцијале. Е сад, да ли ће она бити луткарска, оваква или онаква, најважније је да буде изузетна, ванвременска, за памћење... Али први предуслов за то је да се деси органски, да има смисла, да постоји креативни разлог и мора да се смести у неки контекст, а не да буде продукт оне народне – видела жаба да се коњ поткива...   

М. Стајић


Никад нијесад или никад

– За Драму СНП је изузетно добра околност то да нам је жива Камерна сцена, где имамо простор да дајемо прилику младим, недовољно афирмисаним редитељима, и да кроз ту врсту „експеримента” долазимо до нових решења и за веће продукције – истиче Филиповић. – Такав је, рецимо, био случај са Соњом Петровић, која је пре неколико година управо на Камерној сцени урадила једну малу представу, „Отпор”, најавила да ту има штофа, а онда је са „Ко је убио Џенис Џоплин” показала и каквог. Кад неко тако искористи шансу, онда је логично да добије подршку за следећи искорак, који је она са „Код вечите славине” опет више него успешно савладала - уосталом, шта друго рећи када вам представа донесе четири Стеријине и још низ других награда. Соња је у нашем позоришту нашла и своју трупу и креативни простор и сада се полако етаблира као редитељка која ће у перспективи  бити међу траженијим у региону. На том фону ћемо и даље отварати Камерну сцену за младе позоришне ауторе, попут Мине Петрић, Ање Чуковић, Ђорђа Нешовића, Вање Алача... И још нешто веома важно: неће имати само једну шансу, јер то везује руке. Позориште је процес и никада не сме да буде сад или никад... И кад млад човек схвати да има ту врсту слободе на грешку, одмах је креативност на вишем нивоу.

Марта Береш у СНП-у

Ансамбл Драме Српског народног позоришта постао је богатији за јкош једну изузетну глумицу - Марту Береш. „Колико је то добро за Нови Сад као једну мултикултуралну средину, да врхунска глумица чији је матењи језик мађарски, али изузетно говори и српски, постане део СНП-а, поготово је добро за само позориште, јер је уметница с такав статусом и биографијом препознала добру атмосферу у нашем ансамблу и перспективу за њен будући креативни ангажман”, каже Филиповић. Подсетимо, Марта Береш је, између осталог, добила Стеријину награду за улогу Хасанагинице у истоименој представи коју је Андраш Урбан поставио на сцену Ујвидеки синхаза, а насловна рола у продукцији „Ане Карењине” истог театра донела јој је награду за најбољу женску улогу Удружења мађарских позоришних критичара.

EUR/RSD 117.3739
Најновије вести