Вечно млади и радознали трагач за (не)истинама и лажима неуморно се рве са квадратима белине, линијама и речима, са рационалношћу и апсурдом, смислом и бесмислом, са инфантилним и горким хумором. Страка је креатор и издавач фанзина „Самоникли коров“ (који се једно време звао и „Вишегодишњи самоникли коров стрип“), објављиваног у дигиталном облику и дистрибуираног путем интернета, односно слањем на електронске адресе заинтересованих читалаца. Манир фанзинског деловања стрип алтернативаца из 1990-тих (у форми фотокопираних свезака) пребачен је тако на нови медијум који је још отворенији и, уз нешто основног „хардвера“, доступнији неограниченом броју „конзумената“ те, не мање важно, практично неуништив (за разлику од папирних фанзина који су често, у вртлогу година, изгубљени па их немају ни њихови издавачи/аутори). Ипак, сентиментални жал за оригиналним „обликом“ стрипа – оним отиснутим на папиру – натерао је Страку, баш као и друге припаднике „старе школе“, да се потруде и штампају своје радове (без обзира што постоје у „електронском издању“); у овој работи Страка је успоставио изузетно активну и продуктивну сарадњу са респектабилним андерграунд издавачем „Братство душа“ који делује на просторима бивше СФРЈ а кога води ентузијаста и алтернативац Зденко Фрањић. Досадашњи резултат овог подухвата је појава неколико стрип албума на радост свих стрип новооријентисаних читалаца. Најновији резултат овог удруживања је албум-књига илустративног и провокативног наслова “Инсерти” на импозантних 270 страна.
Номинално је реч о 270 стрип прича-анегдота-вицева али и чистих, неспутаних апстракција цртаних (најчешће) у два каиша са по 2-3 сличице у сваком. У овај импозантни простор Страка је уденуо шаролике садржаје, од неизбежних мушко-женских односа, каћипества и шупљоглавости (оба пола), преко косог (мрког) погледа на политичаре и њихову браншу и свиту, вивисекција свакодневице, тривијалних и бизарних међуљудских односа, све до самоиронијског поигравања са улогом уметника, његовим инспирацијама (и понестајањем истих), самољубивошћу и рањивошћу. Причице, наравно, немају једног јунака већ њих безброј; ипак, биле оне старлете или убоги физички радници, пензионери или мало љубави жељни самци, сви ти јунаци су – антијунаци, “бедни људи”, “понижени и увређени”, “ружни, прљави и зли”, они које свакодневно срећемо на плочницима, у продавницима и паркинзима. Можда их, на први поглед, не препознајемо као лица из стрипа па нам се чини да су ови пред нашим очима лепши, здравији, паметнији, срећнији али, уколико искосимо поглед без по муке указују нам се Стракини невољници, безуби, кљакави и шепави, никако дорасли свету у који су бачени, “јадници” који, упркос свим хендикепима, скривени под наносима нападне шминке, утегнути у скаредно тесне и шљаштеће крпице, круто корачају напред иако истински не знају где их тај пут води. Сви они сањају снове у техниколору, жуде да живе као у рекламама, да буду безбрижни, славни, богати, вечно млади и пластифицирано-ботоксирано лепи. Страка свакако види све мане својих ликова и не либи се да их разоткрије, жигоше и карикира. Ипак, он није ни злурад ни малициозан – јесте циничан, уме да се љуто подсмехне али не одриче право таквим људима да постоје и греше (верујући да су у праву). Чак и ако та толеранција и попустљивост може значити пропаст за све у окружењу тих и таквих надобудних спаситеља, душебрижника и заштитника друштвених вредности и светиња, њима се право на постојање не одриче јер, како би то рекао песник, „Ако смо пали, били смо паду склони.” Тај фатализам, утемељен на мноштву горких истина и мудрости које Страка открива и препознаје, не смета аутору да буде ведар и весео, склон каламбурима и лудизму, почев од “рекреирања” наслова књиге на корици – “ин СЕР ТИ!?” – насупрот “класичне” речи “инсерти” на рикни књиге.
Хуморно-ноншалантни третман тема и ликова очитује се и у карикатуралном цртежу који лако губи и своју препознатљиву предметност па линије и беле или црне површине прелазе у апстракцију и постају готово Роршархови тестови асоцијација. Повремено Страка исцрта и страницу прецизног, реалистичког цртежа – тек да покаже да то уме али да му до такве технике није стало. Такође му није стало ни до митологизовања уметника као мудрих, божанском милошћу дариваних персона без икаквих људских мана; његов уметник је смушен, несигуран у себе и свет, у своје моћи и ваљаност сопствених дела. Тако се креира портрет мудријашког лудизма Страшног Страке из Черевића.
Илија Бакић
