посвећену сликару Сави Шумановићу (1896-1942) и његовим савременицима. Ђурагић открива да је 50 година пратио сликарство Шумановића и цео његов животни и уметнички пут је везан за Шумановића, јер је открио да као Војвођанин може да се угледа на нешто што је дубоко војвођанско, а да у том дугом периоду води неку врсту дијалога са Шумановићем.
– Тај дијалог је резултирао и овом књигом и мојих 106 самосталних и 850 колективних изложби и другим ангажманима. Дубоко сам и интимно и уметнички везан за дело Саве Шумановића – каже за наш лист Гига Ђурагић Диле.
Књига је тако конципирана да је Сава Шумановић кроз свој монолог испричао цео свој живот, а када је испричао шта има, како посматра догађања кроз која је прошао у свом животу, реч узима Гига Ђурагић Диле, предочавајући свој став о сликарству и сликарима, као и његов однос према сликарству и лепе слике који је заступао Сава Шумановић.
– Ја заступам естетику лепе слике, буним се и правим отпор и отклон од ружне слике и од те нове естетике, од новог тумачења сликарства – категоричан је Ђурагић.
Најинтензивнији део живота Шумановића је био пре једног века, 1923.године. У то време је већ преживео први боравак у Паризу, затим је наилазило неколико година, период најинтензивнијег Шумановићевог стваралаштва и његовог живота.
– Из тог периода живота Саве Шумановића било је тога много сакривеног, склоњеног од јавности, и сада сто година после ја проналазим и откривам оно што је скривано, објашњавам и доносим коначну истину, улазећи у срж догађања у том периоду. За такав приступ није потребан историчар уметности, него као сликар прозборио сам о сликарству и сликама, јер то познајем и доживљавам, па сам тако и живот Саве Шумановића доживео пуним капацитетом. Много тога се скривало од нас који смо стасавали са сликарством Саве Шумановића, неке сене из његовог живота и његов однос према животу нама није био доступан. Успео сам сада да пронађем и повежем неке ствари које су биле сакривене. То се пре свега односи на његово здравствено стање, јер његово ментално стање је било врло проблематично и о том периоду сам морао да проговорим, чак су тврдили да је јерес рећи да је Сава боловао од психичних болести. Често сам боравио у Шиду и увек сам сазнавао неки куриозитет из Савиног живота, па сам и сведок како су неке приче временом добијале чак драстичнија тумачења. Све даље се бежало од истине и све је више почело да личи на „шарену лажу“. Тако смо све више слушали романтизирану животну причу Саве Шумановића – подсећа Ђурагић.
„Недеља на Пијаној лађи“ је веза између Саве Шумановића и његовог савременика Игњата Јоба (1985-1936), чија најпознатија експресионистичка слика је „Недеља“, а знано је да је једна од најбољих и најчувенијих остварења Шумановића „Пијана лађа“.
– Направио сам везу између Ван Гога, Игњата Јоба и Саве Шумановића тако да сам повезао слике „Недеља“ и „Пијана лађа“ и та компилација је уствари врхунац односа између два сликара, када ми у овом времену примећујемо колико су они истоветно размишљали и скоро истоветно сликали. У тој компилацији се не може разабрати где почиње Јоб, где почиње Шумановић, али заједнички чине једну добру слику експресионистичког сликарства – појашњава Ђурагић, додајући да му је Шумановић „дугогодишњи саговорник“, да су му блиски његов менталитет, школовање, рад и живот, да га је и из писама Растку Петровићу добро разумевао, разумевајући његову животну драму и заједно преживљавајући Шумановићеву биографију.
Насупрот Шумановићеве „Пијане лађе“ и импресивног наслеђа од око 1.000 слика, Ђурагић поставља „Недељу“ и уметнички учинак Јоба од свега 70-так слика.
– Шумановић и Јоб су савременици по рођењу и по смрти. Њихово дело је бесмртно! Код оба сликара налазимо исте идоле, Винсента Ван Гога и учитеља Милана Штајнера (1894-1918), који је судбински утицао да они постану сликари, а биографије су им сасвим различите. Јоб се родио у Дубровнику и као дете позирао дубровачком сликару Марку Мурату, био је глумац и рецитатор, а само две године био у школи за уметност и уметнички обрт у Загребу. Ту се упознао са Шумановићем и још му је било важније пријатељство са Штајнером. Јоб је почео да слика тек 1927.године, када је Шумановић већ насликао своје најбоље слике „Доручак на трави“ и „Пијану лађу“, а своју најбољу слику „Недеља“ насликао је 1931. Право изненађење за мене као сликара било је откриће Милана Штајнера. Задовољство је било сазнање да се сликарства Шумановића и Јоба толико повезују на самом крају процеса сликања, када се само виде готова уметничка дела на зидовима галерија. Схватио сам да је почетни импулс за прављење уметничког дела толико различит, да је право изненађење коначан резултат, јер Сава је врло рационалан, док Јоб импровизује – указује Ђурагић.
„Пијана лађа“ и „Недеља“ припадају колористичком експресионизму и међусобно су повезане не само уметничким правцем, већ вишеслојним прожимањем, а Гига Ђурагић Диле појашњава да Шумановић има врло негативан однос са учесницима насликаним на својој „Пијаној лађи“. Симболично је окренуо главу према пучини да их не гледа, а Јоб је на својој слици жељени и активни учесник у приказаном догађају.
– Обојица су унели целог себе у реализације ових слика. Сви комплименти дати једној слици сасвим одговарају и другој. Те две слике сам објединио у једну названу „Недеља на Пијаној лађи“ – закључује Гига Ђурагић Диле.
Милорад Митровић
