Наиме, готово по правилу, током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, сваки културни догађај у Новом Саду најављиван је плакатом, било да је то позоришна представа, концерт, изложба, скуп културног садржаја или неки други повод. Ова „инцидентна” појава, која је резултирала низом блиставих графичких остварења, своје је теоријске основе добила у текстовима и изложбама теоретичара и историчара уметности Мирослава А. Мушића током прве половине деведесетих. „Група стваралаца која живи и делује у Новом Саду, специфичног израза и снажних индивидуалности, унела је велике промене у обликовању културног плаката и данас као тзв. ’новосадска школа плаката’ остварује високе домете”, записаће Мушић.
Како подсећа Владимир Митровић, сарадња дизајнера и уметника плаката са штампарским предузећима био је један од кључних импулса у развоју новосадског плаката. „Степен културног развоја сцене графичке уметности у Војводини и Новом Саду током седамдесетих година протеклог столећа, из данашњег угла, бар када се ради о тзв. кадровским решењима, изгледа скоро савршен. Најзначајнији графички уметници и уметници плаката су у то време, као дизајанери графике или ликовни уредници, били на кључним местима у највећим и најзначајнијим предузећима које се баве штампом у читавој покрајини, као и у осталим организацијама у којима је дизајн играо једну од кључних улога рада – телевизија, галерије, школе, музеји”, наводи Митровић.
Као илустрацију, он наводи да су током друге половине седамдесетих година у скоро свим издавачким и штампарским организацијама били су запослени школовани новосадски дизајнери – Бранислав Добановачки и Божо Ђурђевић у „Дневнику”, Ференц Барат, Ласло Капитањ и Атила Черник у „Форуму”, Слободан Кузманов Куза у „Гласу омладине” (од 1987. Став), Јован Јоца Лукић у НИП Обзор, Дору Босиок у НИП „Комунист” за Војводину, Роберт Жембери у Новпаку, Радуле Бошковић у Српском народном позоришту и Бранислав Радошевић на Трибини младих, Бошко Шево је био дизајнер графике у Радио-телевизији Нови Сад; Миодраг Миша Недељковић је у то време био директор Културног центра Радничког универзитета, који је организовао неколико важних изложби плаката, док је Слободан Бата Недељковић деловао професор групе графичких предмета у тадашњој Школи за ликовне техничаре (касније Грађевинској школи).
Поред наведених аутора, унутар Новосадске школе културног плаката, могу се посматрати и радови Мирка Стојнића, Светозара Тозе Томића, Милета Грозданића, Васе Крчмара као и неки аутори који су радили у другим градовима Војводине углавном позоришне плакате – Суботици (Ђерђ Борош), Сомбору (Иштван Косо, Милан Јовановић Јофке) и Зрењанину (Виорел Флора). Од настављача ове богате традиције истичу се Атила Капитањ, Дарко Вуковић као и бројни аутори млађих генерација који су уметности плаката удахнули сасвим нови и савремени дух. „Деловање аутора редовно су пратили кустоси Галерије савремене ликовне уметности (данас Музеј савремене уметности Војводине) Гроздана Шарчевић и Милош Арсић и други истраживачи, ликовни критичари и новинари Ђорђе Јовић (1928-1988), Владислав Урбан (1934-2014), Сава Степанов и Андреј Тишма. Праве личности, уметници и стручњаци, на правим местима у право време. Вероватно је и то била чињеница која је у значајној мери учествовала у процвату плакатске уметности у Новом Саду од почетка седамдесетих до деведесетих година протеклог века”, наводи Митровић, чије ће предавање о Новосадској школи плаката почети у 18.30. Није, иначе, згорег подсетити да је пројекат „Шетња кроз историју дизајна у Војводини (1945-1985)” покренула Фондација „Нови Сад 2021” кроз јавни позив „Публика у фокусу”.
М. Стајић
