Глуму је открио у Холивуду, где је такође снимао, а остварио се као глумац и у Немачкој, a његова је уметничка биографија, како је и сам недавно рекао, једна заврзлама. Експериментисао је са кратким филмовима, улогама у алтернативним позориштима, а снимао је и бројне серије и филмове и то на различитим језицима. Његова потрага за идеалном улогом, како сам оцењује, још увек траје.
Домаћа јавност гледала га је у серијама „Државни службеник”, „Жигосани у рекету”, „Певачица”, „Време зла”, али и филмовима „Дара из Јасеновца”, „Траг дивљачи” и „Вера”. То последње остварење стигло је прошлог викенда на први програм Радио-телевизије Србије као серија „Вера”, која се емитује викендом од 21 час, а Зекавица тумачи лик Карла Крауса, опасног немачког официра, хладнокрвног чувара безбедности Трећег рајха и обавештајца, који је у исто време и шармантни заводник који улази у живот српске шпијунке Вере Пешић.
– Морам да признам да ја ретко гледам своје филмове или серије независно од тога да ли је улога мала или велика, споредна или само камео. Једноставно, живим улогу док траје процес снимања и после тога идем даље. Карл Краус је контроверзна личност и то је оно што ме је привукло. Наравно и сам сценарио. Серија „Вера” је имала и материјал и режисера који искрено жели и уме да исприча причу. Са Недељком смо имали одличну сарадњу, допао ми се његов хумор, став са извесном дозом здраве ироније – прича на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин глумац Петар Зекавица.
Колико је тешко овакве ликове илустровати тако да не буду једнодимензионални, а у вашем случају да то не буде само пуки негативац којег ће гледаоци да осуде?
– Опет кажем, ако је добар сценарио онда је пола решења у самом тексту, а глумац и режисер уз његову помоћ створе још једну димензију. Краусу ће гледаоци свакако судити, ту нема дилеме. Али, исто тако, тешко је рећи да је он потпуни негативац. Неке ствари је радио из свог личног става, али неке су резултат околности: рата, опортунизма и правила игре.
Глумци често кажу да није захвално прихватити улогу негативца. Колико то може да буде мач са две оштрице посебно када их, као ви, у каријери имате доста?
– Све зависи о каквом је „негативцу” реч. За мене постоје априори одбојне улоге које избегавам, a то су, на примeр, разноразне социопате, силоватељи, серијске убице, педофили. То је нешто што не желим да тумачим. Волим улоге „симпатичних” негативаца, аутсајдера, као и пренаглашених антихероја - карикатура. Доктор Стрејнџлав, Др Зло, Жан-Батист из „Петог елемента”, то су фантастичне улоге.
У вашој глумачкој биографији записано је више од 120 улога, од чега сте у чак 25, како сте једном рекли, због ваше спољашњости играли немачке официре. Како се један глумац „бори” са својим изгледом, који га дефинитивно обележи и колико је тешко у таквим околностима излазити из оквира калупа у које вас спољашњост постави?
– „Проклетство плаве косе”, што би рекао наш писац и филмски критичар Ђорђе Бајић. Шалу на страну, то уме да буде један проблем. Јако је лако упасти у тај калуп и тешко је из њега изаћи. Мењати имиџ, килажу, стил, агента и узети паузу од одређених пројеката - то је за почетак, а после креће потрага за новим „ја” и новим улогама. Ја сам улогом Карла Крауса зокружио свој „немачки” опус. Решио сам да узмем једну дужу паузу од сличних улога, наратива и контекста.
Имате богату каријеру у иностранству, а домаћа публика вас је тек протеклих година ближе упознала у бројним серијама. Да ли је ипак другачије када постанете препознатљиви и признати у својој домовини?
– Тешко ми је да одговорим на то питање пошто је признање за мене нешто веома интимно, нешто што се искључиво дешава унутар самог човека, евентуално уз помоћ или сведочанство оних са којима тај тренутак можеш и желиш да поделиш. То је једно, а друго - то вечно питање моје „домовине”. Мислим да своју домовину у ширем смислу те речи још увек нисам нашао.
У српској кинематографији вас у шали често називају Русом, а у руској Немцем. Осим тога, снимали сте за Нетфликс, али и за америчко тржиште. Где сте свој на своме? На ком језику најлакше глумите, ако је то уопште могуће разликовати?
– То ме подсећа на назив првог романа Мишела Уелбека „Проширење подручја борбе”. Попут главног, безименог јунака тог романа и ја тражим свој идентитет. Игром случаја, емиграције, а понекад и сопственог избора, имао сам срећу да упаднем у разна језичка поднебља. Волим да играм на српском. Такође, волим када тумачим улоге на енглеском или руском. Разлике су велике, чак и физичке, када прилагођавате вилицу и језик притискајући га све више непцу у потери за „каубојским р” или поигравајући се њиме док тражите меко „ч”.
Остварили сте занимљиву улогу словеначког службеника УДБ-е у филму „Траг дивљачи”, који, баш као и „Вера”, додуше у другом контексту, говори о неким тајнама из наше прошлости. Колико нам тај филм, који ћемо такође ускоро гледати као серију, говори о сличностима са данашњим временом и јесу ли ти страствени нагони за освајањем моћи данас баш посве другачији?
– Нажалост, мислим да се мало тога променило. Мачизам, милитаристички наратив, жеља за бесконачним множењем добара и капитала, јефтин хлеб за најсиромашније и недостижни лекови за те исте. Погледајте свет око нас: нема везе ко носи панталоне, свима онима на којима оне лабаво стоје - биће скинуте.
Доста наших познатих глумаца успело је да се домогне и руског тржишта, које се све више отвара за овдашње уметнике. Шта је то што имају српски глумци, а што бисте рекли да пролази у Русији?
– Објективно гледано, руски глумци, односно руско позориште, далеко је озбиљније. Можда су глумци из наших крајева пробудили код њих искрену радозналост због једне врсте спонтаности, храбрости, а и наивности, са којом често наступамо. Отреситост и бунт су такође одлике нашег менталитета, свакако, у мом погледу, позитивне.
Колико је свет уметности оправдао ваша дечачка очекивања и чиме вас је очарао у каснијим годинама?
– Не знам. Мислим да глума свакако није. Глума је велики део мене, али није главни покретач, односно, није главна уметност. Препознати неухватљиви тренутак истине и лепоте, истрајати у њему и, притом, остати човек, то су апсолути. Заиста не знам.
Колико је потрага за истином, што описује глумачки посао, стална борба са личним егом једног човека?
– У овом случају могу да кажем само за себе. То је невидљива свакодневна борба. Дати уместо узети. Поделити са неким уместо крити. Рећи уместо ћутати. И трчати, ходати ићи, ићи, ићи напред док не паднеш, до саме смрти.
На мале екране би у фебруару требало да стигне и друга сезона серије „Бележница професора Мишковића” у којој, како сазнајемо, имате врло занимљиву. Можете ли нам открити о каквом карактеру је реч и шта вам је то било посебно занимљиво у дочаравању те улоге и уопште ове серије која истражује паранормалане појаве?
– Оно што смем да вам кажем у овом тренукту је то да је мој лик амерички научник који истражује паранормалне појаве. Већи део мојих сцена је сниман на планини Ртањ. То је био изазов у сваком погледу. Борили смо се са великим врућинама, али и са невидљивим духовима који ће касније бити нацртани у монтажи. У сваком случају, било је то једно занимљиво и забавно искуство.
Владимир Бијелић
