Овај текст откако је праизведен, 2006. године, не престаје да се шири европским, али захваљујући његовом изворном, шпанском језику, и америчким континентом. Ево, у режији Тијане Васић, захваљујући и преводу Бојане Ковачевић Петровић, недавно је одигран у Народном позоришту “Тоша Јовановић” у Зрењанину, а у гостима им је био “Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе и јавног информисања.
Делом је то због старе славе. Хуан Мајорга се на светску сцену почетком двехиљадитих пробио драмом “Химелвег” (Пут за небо), која би и данас могла бити интересантна. Користећи историјску посету Црвеног крста нацистичком логору, Мајорга је у њој представио како се иза “пута у јединствени, бољи свет”, може крити права монструозност.
За нас је прави куриозитет то што је Мајорга аутор комада “Југословени”, иза којег се крије прича о слободи и достојанству, животности коју је он открио не у Југославији, него истоименом кафићу у Мадриду. Кад смо већ код слободе, не могу да се отмем утиску да “Дечко из последње клупе” неодољиво подсећа на наш култни филмски наслов “Дечко који обећава”, у којем је главни лик Слободан Милошевић...
Интрига! То је основни елеменат драме “Дечко из последње клупе”, због којег она тако добро пролази, да је драму у адаптираном сценарију за свој филм узео чак и чувени Франсоа Озон. Клаудио је шеснаестогодишњак (мада се може пронаћи и податак да има 17), по којем је драма добила наслов, али откриће се да је и Херман, његов професор књижевности, седео у последњој клупи. Веза између њих двојице је окосница драме, а начин на који се развија њихов однос - путем писмених вежби и њихових исправки, за последицу има и догађаје у (драмској) реалности. Прецизније, све што њих двојица размене, одражава се на живот ликова око њих. Тако да би се могло рећи и да је књижевност основна тема Мајоргине драме.
Између редова, тема је и сукоб генерација, а на социјалном плану чак и породична драма, јер Кладуиов статус - дете које живи са оцем, без мајке, и Херманов - у браку без деце, има своје импликације на значењском нивоу. Ипак, интрига не извире из овога, него из моћи да “завиривање у туђе домове”, како Клаудио доживљава своје писање, а и живљење, мења људе, њихове поремећене релације. На жалост, само донекле. Првенствено, чланова породице једог Рафе, Клаудиовог другара из разреда, чији дом представља данас већ митолошки идеал средње класе.
Из сложености ових нивоа приче, читалац, а и гледалац представе у Зрењанину, иако може да је прати са великим занимањем, никако да се испетља. Јесу ли они или нису стварни и када; како извести целу игру да од потпуне гротеске, нивои приче доследно и правовремено прелазе у реализам, а да то може да се прати; колико су сви споредни, па и главни ликови добро написани, а њихови поступци утемељени... Низ је отворених, а логичних питања драматургије.
Отуд не чуди што су недостаци приметни и у карактеризацији ликова од стране иначе врло добрих глумаца представе. Млади Никола Мијатовић као Клаудио, затим Милан Колак као Рафа, уверљиво раде то што раде, играју се двоје потпуно различите деце, али ни за једног, ни за другог, не може се рећи, тачније поверовати, да за то имају оправдање. Сем ако се можда, из кључа костимографије Благовесте Василеве која их је обукла у један фенси облик школске униформе, не помисли да иду у Хогвортс из “Харија Потера”, што би онда и за професора Хермана (Даниел Ковачевић) дало много јаче покриће. “Друштво мртвих песника”, још један култни филм, или драму “Класни непријатељ” Најyела Вилијамса боље и не помињати, али ево, омакло се (није).
И сви остали некако висе, као папирнате фигуре. И Дејан Карлечик као успешни бизнисмен Рафа Старији, и Наташа Илин као Естер (Рафина мајка, очајна домаћица), па и још најреалнија, али некако незграпно елегантна Сања Радишић као галеристкиња Хуана, Херманова жена коју овај помно слуша, али само кад је реч о њему. Сви они играју као навијени, омађијани нечим уопштено познатим, али не баш до краја разрађеним и разумљивим.
Напросто, не може се схватити зашто би се један сјајан млади математичар (још и ликовни зналац, па и заводник!), а такав је наш мали Клаудио, трансформисао у писца и путем књижевности која му не пристаје, увлачио у дом сјајног младог филозофа Рафе, а затим и свог професора, осим ако цела драма није својеврсна дијаболична драматизација аутобиографије самог Мајорге. А чак и да јесте, потребно је много тога сажвакати, прогутати, од неверице до бесмислице, како би се драма сварила, па и представа, која је, да парадокса буде још више, сасвим гледљива, динамична и скоро функционална, да није њене имагинарне, односно димензије интриге. Са њом у сред среде зјапи црна рупа. Силно привлачна и исто толико нејасна.
Игор Бурић
