„Кеноби“ је прво замишљен као филм и то се, нажалост, осети - насупрот помало неспретно написаном и често неубедљиво развученом главном заплету у ком Оби-Ван (Јуен Мекгрегор) спасава малу принцезу Леју и успут помаже разним свемирским аутсајдерима који су прво помогли њему, много су бољи делови који се тичу његовог психолошког пада (и успона), као и односа са Вејдером (Хејден Кристенсен који је овај пут још бољи у својој улози).
Кенобија двадесет година знамо у крајње ограниченом контексту Лукасових „Ратова звезда“ где је он допадљиви менторски лик, смирен, сабран и тек мало саркастичан, али сведен скоро до архетипа, и затворен у ригидне границе онога што нам је дозвољено да видимо од њега као особе. Двадесет година касније, све ове бране су детониране, и сценарио га ломи до краја, што Мекгрегор подвлачи још више својом за Дизни неуобичајено искреном и сировом глумом која његов лик чини још тужнијим.
Уместо самопоузданог мајстора самоконтроле, увек сабраног и дискретно “кул“, Оби-Ван Кеноби је сада промашен, залудан, несигуран, помало депресиван и често очигледно уплашен. Његов пад није драматичан већ мундан и тривијално свакодневан - он ради у прљавој фабрици за сецкање пустињске рибе, заварава се да води рачуна о Луку, не усуђује се да користи силу (до мере у којој то скоро више и не може), и повлачи се све више у своју удаљену пећину са погледом на дине и ретке пустињске пљачкаше.
Не дешава се сувише често да глумац тако потпуно верно понови улогу коју је последњи пут одиграо пре око 18 година - Мекгрегоров Кеноби је у овој серији можда старији и уморнији, али је то тако прецизно исти лик, од понашања, преко маниризама, до модулације гласа и начина говора (којим је од почетка подражавао Алека Гиниса, чију је улогу наследио), да успут чини додатну услугу целој саги, повезујући све делове у још јаче јасну целину.
Серија о Кенобију премошћава и јаз између Анакина Скајвокера и Дарта Вејдера који се коначно сливају у један, јасан и кохерентан лик. Уз бочно осветљење „Кенобија“ и одличну глуму Хејдена Кристенсена, овај реконтекстуализовани Дарт Вејдер више није привлачни негативац са страва плаштом и кул естетиком, већ пре психопата вођен агресијом и најнижим емоцијама, који иза лажног стоицизма металне маске крије махнито лудило и на екрану има presence лика из хорор филмова. Дисторзија његовог тела постаје дефинитивни део Вејдеровог идентитета – његово изобличено тело (које поново видимо у серији) тестамент је насиља које је доживео, исто као што је и пластична представа чудовишта које то насиље наставља да без икакве задршке наноси другима. У том смислу, тренутак када се Кеноби суочава са оним што је сам учинио Анакину (ма како оправдано или не), постаје емоционално тежиште целог заплета, и толико драмски набијено, да постаје лако заборавити бројне мане серије које прате њене друге наративне линије.
Носталгија коју амерички мејнстрим арчи као потрошну јефтину робу овај пут је прилично утемељена као приповедно средство, додајући још један емотивни слој причи. У многим сценама, у којима се Кеноби сусреће са ликовима и ситуацијама из прошлости, ми, као публика која је ту била и пре двадесет година, можемо са његовог лица да прочитамо тачно о чему размишља, и да сцену завршимо сами (док двогледом посматра малог Лука како се игра пилота, јасно нам је зашто у Кенобијевом изразу читамо дискретну мешавину и поноса и ужаса).
Пошто је сценарио очигледно насилно прошириван са формата филма на формат мини серије, Кенобијев лик је помало гурнут у страну да би отворио простора малој Леји и другим јунацима. Парадоксално, то се испоставило као добра ствар за Оби-Вана који као лик најбоље функционише када сва светла позорнице нису само на њему, остављајући му мало мистерије (сетимо се како је само серија о Локију уништила сву клизаву харизму лика који је замишљен да је увек помало у другом плану). С друге стране, оно што је убачено на Кенобијев рачун, често је много лошије (неспретне акционе сцене с малом Лејом, повремени неконзистентна режисерска решења попут бизарне одлука да се „shaky cam“ имплементира у крајње класично режирану и монтирану серију, нелогичности у понашањима неких споредних ликова итд.)
Међутим, на крају дана, са свим својим манама, ова серија је од свега што је Дизни досад урадио међу ретким остварењима која прате оно што „Star Wars“ суштински јесте: епска авантура са привлачним ликовима, позив на маштање повремено пригушен неспретностима у дијалогу или нелогичностима у сценарију, са драматичном, емоционално набијеном причом која лежи у суштини, и која не промашује. Ако и није успео да спасе Анакина, Кеноби је успео да врати бар део старе магије коју је овај серијал већ подуже обилато губи.
Настасја Писарев
