ПОВОДОМ ОДЛАСКА НАШЕГ ВЕЛИКОГ ГЛУМЦА се огласила и Вида Огњеновић ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ је митска личност! Није умро од болести, већ од ТУГЕ

БЕОГРАД: Позоришна редитељка и писац Вида Огњеновић рекла је вечерас да је за њу глумац Жарко Лаушевић раскошна, митска личност, као и њихова представа "Кањош Мацедоновић", да никада није могла да му се обраћа са ти, и да сматра ''да није умро од болести већ од - туге''.
Zarko Laušević prinscreen
Фото: Youtube Prinscreen/Blondich

Огњеновић је рекла Танјугу да ће се на питање ко је био Лаушевић одговарати још дуго, а "будуће генерације ће бити зачуђене и вероваће да је митска личност, да тако једна раскошна, свестрана и необична није могла постојати".

Напоменувши да је Лаушевићу била добра и одана пријатељица, Огњеновић је додала да су се једно другом поверавали отворено, без задршке, и да је била прва читатељка свега што је написао.

Био је необично осетљива особа. Стално се бојао да је у аутобиографском писању у нечем претеривао, себи попуштао, да није негде себе ставио у први план и улепшавао стварност и своју личност, рекла Огњеновић.

Према њеним речима, Лаушевић је "у свему волео меру, имао је врхунски укус и смисао за фину равнотежу у односу са јавношћу".

Добивши на читање први Лаушевићеву књигу "Година прође, дан никад", Огњеновић се бојала да ће наићи на "некакву жалопојку, правдање, неку збирку покајничког саморањавања".

Међутим, видела сам да то пише зрела, стабилна особа, која анализира тај догађај. Не зовем га кривицом, испоставило се да то није кривица, али он га је тако третирао. Живео је са тим догађајем у срцу, у понашању, на уснама, навела је Огњеновић.

Према њеним речима, то је био "тако отворен текст, прочишћен, ослобођен сваког претеривања, маштарења и било које врсте неког емоционалног дискурса, који би изазвао сажаљење или сузе, или стање као да треба да праштамо или да му оправдамо, напротив".

То је било описивање чињеница какве су биле, опис себе у њима и њих у себи. Без гомилања придева, ламента, самосажаљења...Била сам задивљена текстом, рекла је редитељка.

Фото: Youtube Prinscreen/Izdavačka kuća HIPATIA

Огњеновић је рекла Лаушевићу да је добро урадио што је написао књигу, јер му је потребно да се осврће на оно што је било, да изанализира са своје тачке гледишта и дубине осећања.

То сте урадили тако маестрално, чисто, и тако непосредно, као неко дете које се правда пред одраслима за нешто што је урадило, а није смело, оценила је Огњеновић.

Када је Лаушевић предлагао да пређу на ти, Огњеновић му је одговарала да не може прећи на ти са неким кога тако мало познаје.

Ви сте сувише сложена личност, сувише далеко од обичног. Ти је нешто обично, узгред, блиско, а ви сте далеко изнад ове примитивне и обичне стварности. Имам потребу да вам каже ви, јер ваша личност је обухватнија од ти, навела је редитељка.

Лаушевића је први пут запазила у једној телевизијској драми, где му је оца играо Петар Божовић, и након које се и поред великог сликарског дара одлучио за глуму.

Као директорка Драме Народног позоришта у Београду, Огњеновић је 1981. године при постављању "Ромеа и Јулије" предложила Лаушевића, кога је знала само преко телевизије, што је редитељ Стево Жигон одмах прихватио, "и то је био један од слављених и хваљених Ромеа".

Лаушевићу је понуђен стални ангажман у Народном позоришту, али пошто је Огњеновић отишла на пар година у САД, кад се вратила већ је био стални члан Југословенског драмског позоришта.

Огњеновић је по мотивима дела Стјепана Митрова Љубише написала комад "Кањош Мацедоновић" и 1988. године позвала Лаушевића за насловну улогу.

Према њеним речима, Лаушевић је био одушевљен и захвалан, и исто вече је дошао до ње, где су седели до два ујутро и причали о "Кањошу Мацедоновићу".

Кад се сада сетим 'Кањоша' и Жарка, увек сам о њему мислила да је митска личност, као да је дошао из неког свог света, обитава међу нама. Сад мислим да је та представа била нека врста мита, присетила се Огњеновић.

Током извођења у Будва град Театру падала је киша, Лаушевић и други глумци су киснули, али представа није прекидана, већ су гледаоци мирно остали да је прате, или су поставили изнад себе неколико сунцобрана.

Какав је то био невиђени дослух извођача, Жарка у првом реду, и публике. Рекла сам му тада: 'Жарко, ви би ово могли и да шапућете, сви би разумели'. То је био његов дар за глуму - његова кожа је глумила, коса, очи. Сваки покрет је био смишљен да исконски прати оно што ће рећи, оценила је Огњеновић.

Према њеним речима, није било сложене мисли да Лаушевић није умео са њом да изађе на крај, а да публика тачно зна шта то значи.

Кањоша је тако добро сложио у својој глумачкој лабараторији, да је то што је приказивао изгледало аутентично, и ви сте веровали сваком његовом гесту, истакла је Огњеновић.

Подсетивши да је Лаушевић био велики пријатељ са глумицом Весном Тривалић, Огњеновић је додала да су се разумели боље него брат и сестра и да није било глумачке сродности као што је била њихова у "Кањошу Мацедоновићу".

После Лаушевићевог изласка из затвора и одласка у САД, Огњеновић је рекла да ће направити драму где Кањош има 80 година и младима прича о убиству негативца Фурлана, на шта је глумац рекао да је то страшно занимљиво, али да неће он то моћи, да је све заборавио.

Према њеним речима, кад се Лаушевић вратио у Београд, није хтела одмах о томе да прича, рачунајући да за то има времена, а сада када има написану уводну сцену, "она нема никакву сврху".

Огњеновић је Лаушевића последњи пут видела пре годину дана, у њеној улици у Београду, на путу на пробу представе "Поетеса" у Нови Сад, када јој је махнуо, пришао и загрлили су се.

Кажем: 'Улазите у ауто, одавде до Новог Сада ћу вам написати улогу и улазите у нашу представу. Имаћете мало проба, ви ћете то лако направити. За једна моменат ми смо стали, гледали се - имала сам утисак да ће да крене, присетила се редитељка.

Међутим, Лаушевић је одговорио да има снимање серије, да не може, па су се загрили и растали заувек.

Када је чула да је Лаушевић болестан и да се налази у болници, Огњеновић није хтела да га зове, јер признаје да није могла.

Признала је и да се није осећала добро да би га посећивала док је био у затвору.

Шта да га гледам у затворском оделу, како је неслободан и јадан, и како га сви сматрају убицом, а ја да дођем да га тешим, навела је редитељка.

Огњеновић је додала и да је сматрала да је таква утеха извештачена, ма колико је искрена, и да се не би лагодно осећала.

Једино ако би ме задржали да останем са њим тамо, па да причамо и покушам да поделим са њим, то би имало смисла. То је бесмислица. Онда зашто да идем тамо и демонстрирам своју слободу и надмоћ, ја настављам да живим и радим, а он седи са убицама и провалницима?, навела је Огњеновић.

Према њеним речима, мислила је да оде до Лаушевићеве супруге и остави цедуљицу да јој јави ако је глумац боље, али није имала снаге.

Огњеновић је оценила да Лаушевић није умро од болести, већ туге, навевши да је доказано да сваком раку предстоји неки тежак психички или други удар.

Мислим да се Жарко целог живота бранио од патње и кривице. Кривице која се догодила без његове свести о њој, тог тренутка кад се то догађало. Он се тога никада није ослободио сасвим, рекла је Огњеновић, која је додала да је захваљујући Лаушевићевим књигама осетила пуно разумевање за његову патњу.

EUR/RSD 117.1474
Најновије вести