Када је реч о војвођанској архитектури ипак највећи утицај имала је Хабзбуршка монархија која је допринела китњастијем изгледу кућа уз традрадиционалне елементе из живота и религије староседелаца. За разлику од модерног доба у то време једина разлика на сеоским кућама је била у детаљима, док је уређење и начин градње био исти. Због тога многи сматрају да војвођанска кућа осликава етничко и културолошко богатство наше државе.
Куће у Војводини у 17. веку биле су земунице, укопане у земљу из ког је вирио мањи део зида и крова. Села су била разбијеног типа, те улице и центар нису биле јасно одређене. Према речима кустоса етнолога у Музеју Војводине у Новом Саду Сташе Арсеновић Копривице тек у 18. и 19. веку, у доба Марије Терезије, села се ушоравају, улице се граде под правим углом и уређује се центар у ком се налази школа, црква и кафана.
На трему се лети спавало
Трем се у Војводини први пут појављује у 18. веку и гради се од дрвета, а у етнолошком делу поставке Музеја Војводине изложен је дрвени трем с изрезбареним стилизованим срцем, цветном граном и розетама из прве половине 19. века из Бољеваца. Како открива Сташа Арсеновић Копривица трем није био само улаз у кућу, већ се на њему лети живело, кувало, чак спавало, па би током уређивања или кречења дома најстарији члан домаћинства спавао напољу, на трему, у кревету прекривеним густо тканим комарницима.
- Била су прописана правила како треба да се граде улице, а исто је важило и за зидање домова – каже Сташа Арсеновић Копривица. - Кућа се зидала „на фронту“ односно „извлачила“ се на регулациону уличну линију и једна од друге су биле удаљене око 20 метара да се, у случају пожара, пламен не пренесе код комшије. Ужом страном су биле окренуте ка улици, а кров је био двосливни. Градиле су се од набоја, непечене цигле (черпић), а касније и од печене, док су за брдовити Срем биле карактеристичне куће од дрвета. Носећи зидови су били дебљи од попречних, а пошто су израђивани од природних материјала домови су зими били топли, а лети је ваздух био пријатан и свеж. Постојао је обичај приношења жртве при изградњи куће попут закланог петла или би се у темељ стављао новац. У неким местима обичај је налагао да се пре изградње куће тај простор огради и пусти стока да преноћи. Уколико она не побегне значи да је место безбедно и здраво за живот човека.
Типична војвођанска кућа је троделна (у њој постоје три главне просторије) и уздужна. Само је предња соба гледала на улицу, у средини обично налазила кухиња с отвореним огњиштем, док је позади била још једна просторија. За разлику од Новог Сада, на селима су се ретко градиле куће „на лакат“ или „на глагол“ које су се налазиле на раскрсницама и гледале на две улице. Осим њих, зидале су се и „преке“ куће које су имале више просторија, а које су све биле паралелне с улицом. Како објашњава Сташа Арсеновић Копривица предња тзв. „чиста“ соба, оно што ми данас називамо дневним боравком, увек је „гледала“ на улицу и била најлепше уређена. У њој се налазио кревет, трпезаријски сто са столицама, породичне фотографије и иконе светаца и зидана пећка. Међутим, у њој се није јело или спавало, већ се користила за прославу празника и важних животних догађаја али и за бдење.
Намештај пун детаља
Војвођански намештај је био богато украшен бојењем или резбарењем, а најшаренији је био словачки с доминантном плавом бојом. Интерсантно је да се у војвођаниским кућама ћилими нису држали на поду већ на зиду, на кревету или столу. Такође, готово у свакој кући девојачки сандуци су били део ентеријера, а у њима се чувао део мираза попут постељине, столњака спаваћице...
Међу занимљивим детаљима је забат, односно предња страна куће који се налази изнад прозора, а испод крова који се њиме затвара.
- Забати су првобитно били грађени од дрвета, а даске су постављане у углове и образовале зраке сунца чије порекло и значење је још из времена паганизма –каже Сташа Арсеновић Копривица додајући да су се забати касније зидали и украшавали именом власника куће, годином градње, симболом заната којим се та породица бавла или светцем заштитником. - На њему се обично налазе два вентилациона отвора –баџе, кроз које су, по веровању Војвођана, улазиле море или младе вештице. Ипак, укућани су се довијали на различите начине како да се одбране од демона и страшила. Сходно томе се уређивао и ентеријер, па су се огледала стављала изнад кревета, јер вештице беже од свог одраза, а на тавану су се остављали различити предмети попут лавора с водом, чешља и огледало за караконџулу који укућаним није дао да спавају већ је лупао по тавану.
Боја фасаде, сокле (првих пола метра куће од земље до прозора) и столарије играла је значајну улогу у војвођанском друштву, јер један поглед на кућу откривао је његове становнике. По селима, која још увек одолевају модернизацији и чувају традицију, се могу наћи домови разних боја, а које означавају којој националности укућани припадају. Срби су фасаду кречили у белу боју и украшавали ивандањским венцем, Словаци у плаву, Мађари у зелену, а Румуни жуту.
Силвиа Ковач
