Занимљиво је да су га и мушкарци носили, а свој облик и намену је мењао кроз историју. Први пут је постао распрострањен у 16. веку, док је врхунац популарности достигао у викторијанско доба (период владавине краљице Викторије 1837 – 1901. године). На простору јужне Угарске током 19. века традиционалну одећу постепено је заменила европска, грађанска. Становници војвођанских градова одевали су се у складу са најновијим трендовима из Париза, а касније из Беча и Пеште.
Према речима музејске саветнице, историчарке у Музеју Војводине у Новом Саду Љубице Отић, на улицама војвођанских градова могле су се видети даме и фрајлице у хаљинама европских модела, сашивених од најфинијих материјала, а обавезан део одеће били су корсет и мидер, који су истицали женственост горњег дела тела и његове облине. Корсети су се израђивали од чврстог памука, ојачавали жицама и стезали претлама на леђном делу. Жене су могле да бирају међу различитим облицима и начину украшавања: неки су били равни, неки су пратили облик груди, а неки су имали шпиц на доњем делу, други су опет били богато украшени чипком.
Током друге половине 19. века, у европским академским круговима водиле су се бројне расправе о негативном утицају корсета на здравље, а овдашња штампа га је често отворено критиковала.
- О томе је писао и лист „Женски свет“ 1895. године објавивши чланак проф. др Берталана Штилера, који је дао стручно мишљење о штетности, како је назвао „оружја сујете“, тврдећи да се код оних жена које носе корсет, тело неприродно развија – каже наша саговорница. - Забележио је да „њежни вити стас, којим је женска по природи обдарена, сасвим се губи у оном неприродном и убитачном стешњавању грудних ребара, које опет највише шкоде органу дисања“ називајући корсете „правим мучењем човечијег тела“.
- Корсет, који је заправо врста доњег веша, носиле су младе девојке, чије тело се још развијало, те је он био озбиљна претња по њихово здравље, а утицало је и на правилно дисање – каже Љубица Отић.
Имућнији грађани су могли себи да приуште скупоцену и најмодернију одећу и то путем трговачких веза или посебним поруyбинама код врсних бечких и пештанских креатора и кројача. Захваљујући немачким кројачима – шнајдерима, који су шили према кројевима из париских, бечких и пештанских модних листова, гардероба по последњој моди постала је доступна ширем слоју грађанства.
– Пошто је био намењен сужавању и истицању струка, некада се толико стезао да су се померали унутрашњи органи. Један акт новосадског Намесничког већа из 1876. године говори о томе да је на неком балу, осамнаестогодишња девојка умрла од излива крви на мозак, до којег је наводно дошло, услед прекомерног стезања тела. Због тога је Намесничко веће тражило од Магистрата да се девојкама и женама забрани ношење тог одевног предмета. Захтев, колико нам је познато није услишен, о чему сведоче и бројне фотографије настале наредних деценија у атељеима новосадских фотографа, на којима се задовољно смеше поносне даме „утегнуте“ у корсете. Први корак у ослобађању од тог нездравог модног тренда, начинио је француски модни креатор Пол Поаре, који је већ 1906. године наговестио моду двадесетих година. Он је одбацио корсете, мидере, круте и набране подсукње, јако стегнуте у струку. Уместо тога је струк подигао до груди, сукњу је сузио и скратио до чланака, деколте обнажио, а руке открио до лаката. Међутим, овакав концепт женске одеће споро је продирао у модне кругове, а жене су и даље радије трпеле своје „модне окове“, у убеђењу да су тако лепше, женственије и пожељније. Свест жена се потпуно изменила тек двадесетих година 20. века, када је тежња за слободом и једноставношћу условила и потпуно другачији начин одевања. Двадесете године прошлог века одликује гарсон стил, који се често описује као „дечачки“ јер жене носе панталоне, кошуље, често и кравате. Оне су се ослободиле корсета, мидера и сличнх стега, те су тако и симболично одбациле „окове“ који су и визуелно дефинисали дотадашњи положај жена у друштву.
Силвиа Ковач
