Аутор чије је стваралаштво синоним за плакат, посебно позоришни и који се сматра једним од водећих у Новосадској школи културног плаката овом изложбом враћа се на своје уметничке почетке – просторне графике.
У разговору пред отварање изложбе Ференц Барат указује да врло радо долази у Нови Сад, јер ту су његови уметнички корени, све је кренуло одавде. Опредељење да се последњих година посвети овим тродимензионалним графикама, како их он назива, је реализација дугогодишњег сна, а и повратак на интересовања са почетка седамдесетих. Тада је добио и прву награду за изложбу посвећену оваквим истраживањима у ликовној уметности.
Наводећи да ни сам не може да објасни своју намеру да се посвети оваквим формама, јер није склон техничким пословима, а признаје да ни ексер не може да закуца, Барат указује да је у питању конструктивизам и да је увек волео такве радове. Не зна, како каже одакле му идеја да се бави најтежим изражајним средствима, да реже и тестерише кад у животу није умео ништа слично да уради. Али у уметности, по њему нема намерне оријентације све долази само од себе.
У плакату, коме је посвећен највећи део његовог уметничког ангажмана, по Братовим речима више долази до изражаја неко духовно богатство, а овде осећај према равнотежи и форми. Питајући се зашто би све требало да је на свом месту, уметник објашњава да је управо поремећај равнотеже и оно што није уобичајено интересантније од оног што је сасвим нормално. Преко оног што је нормално поглед гледаоца само прелази и он при томе не осећа ништа, а уметност увек треба да донесе неки доживљај, значи важно је смишљати нове ствари, сматра Барат. По њему, столица није столица, то је само сплет разних црних линија и површина које обогаћује малим акцентима. Човек целог живота скупља идеје и енергију да би на крају испољио то духовно богатство.
Позоришни плакат у коме је Барат неприкосновен и даље заузима значајно место у његовом уметничком ангажману, али сада, како каже, има више времена да се посвети и другим стварима ван устаљене праксе. Ради за нека стална мађарска позоришта, као и за један позоришни фестивал у Сегедину, што сматра најидеалнијом позицијом јер није у питању само једна представа, чији текст је потребно “прожвакати” и данима размишљати о њему пре него што крене да ради плакат за њу. Плакати за фестивал омогућавају му више слободе у испољавању идеја које су у духу нових тенденција позоришта покрета.
За доследно заокружени циклус Баратових радова, чистих и хипнотичких форми, историчар уметности Владимир Митровић, који је и отворио изложбу, каже да својом несвакидашњом прецизношћу и чврстином облика отварају просторе за бројна, метафоричка тумачења, издвајајући упадљиву визуелност која даје надоградњу естетског доживљаја кроз тријумф индивидуализма и слободе организовања (нове), уметничке стварности. У својој нескривеној декоративности слика се претвара у “предмет слику’’ а беспрекорно функционисање сложеног односа форме и боје овим радовима даје високи статус уметничких предмета, као некакав обојени свет музике.
Бавећи се овом врстом чисте уметности већ двадесетак година Барат је, по Митровићевим речима полако али сигурно дошао до ових чистих површина, односа маса, чистих боја што је продукт ауторовог дужег размишљања и рада, а можда и засићења плакатом и примењеном уметношћу.
У графичкој уметности је, како наводи Митровић тешко добити тродимензионалност и чини се да је и то био разлог зашто је Барат покушао да изађе из те површине зида, ови објекти имају и нека својества архитектонске конструкције, тако да донекле усмеравају гледаоца и на историју савремене уметности, на Баухауз, супрематизам, холандске ауторе, међутим, с друге стране представљају врсту концепта и неке затворене форме чисте праве уметности.
Н.Попов
Фото: Мања Холодков
