Радован Јокић: Уметници јесу жилави, али се не смеју занемаривати

НОВИ САД: У Музеју савремене уметности Војводине синоћ је отворен Војвођански салон, поставка која је, као природан наставак пре шест година угашеног Новосадског салона, замишљена да буде репрезентативан узорак савремене уметничке сцене у АПВ.
radovan jokic
Фото: Dnevnik (M. Stajić)

Кустоскиње изложбе духовитог али и провокативног лајтмотива „Јесу све овце на броју?!”, визуелне уметице Драгана Гарић Јовичић и Андреа Палашти, акценат су ставиле на младе уметнике, спремне на експериментисање који својим радовима уносе свежину, хумор и игру у изложбени простор.

Суштина идеје МСУВ била је не да се само издвоје врхунски домети наше савремене сцене, него и да се кроз ову изложбу добије и нека врста увида у њено генерално стање, каже за „Дневник” директор Музеја савремене уметности Војводине, сликар Радован Јокић.

Како је даље казао, све оно што се дешавало у последње две-три деценије озбиљно је пореметило продукциону сцену визуелних уметности.

Али те деформације не могу се анализирати ако се оне објективно не детектују. Другим речима, ако не сагледате све факторе лоших утицаја на овдашње културне токове, онда ћете у сваком, и најискренијем покушају да нешто поправите, бити осуђени на дезоријентацију, а то онда значи и на импровизацију и личне склоности, поручује Јокић.  

Како истиче, и Војвођански салон показује колико је уметност жилава, али да је велика штета што су сами уметници принуђени да раде практично без икаквог подстицаја и подршке, који су ипак потребни да би укупан продукциони простор био што квалитетнији. Уместо тога, додаје директор МСУВ, ми заправо занемарујемо читав тај креативни свет и он онда на прави начин ни не може да допринесе општим друштвеним токовима, не може да изврши на њих позитиван утицај.

А култура је, упозорава Јокић, један од најефикаснијих механизама борбе против штетних пројекција и импровизација које вуку надоле читаво друштво. 

Дакле, желели смо да кроз Војвођански салон добијемо пресек актуелних кретања, али тако да избегнемо замку „јединог меритума”, већ да у складу с нашим мотом „Простор отворених могућности”, омогућимо представницима струке ван куће да кажу своју реч. У овом случају је реч о две младе кустоскиње, које су направиле један од могућих избора, али који свакако сведочи о многим аспектима савремене војвођанске продукције.

Нажалост, ни Музеј савремене уметности поново неће бити у прилици да откупи ниједан рад, не само са Војвођанског салона него уопште.

Јокић наводи да МСУВ уназад годинама остаје ускраћен за средства за откуп, што за последицу има озбиљне рупе у хронологији.

Читава недостајућа поља се, каже директор Музеја, примећују и у неким ранијим периодима, док се сада производе нова, и на крају ће бити прилично тешко склопити целину.  

Разумљиво је да се неко ко проучава период између 1. и 5. века наше ере суочава са таквим рупама, јер једноставно нема артефаката. Међутим, недопустиво је да колекције једног музеја савремене уметности буду фаличне, тим пре што актуелни уметнички склопови не само што пројектују садашњост и будућност, него су и логична веза са прошлошћу. При томе се нама сасвим сигурно не може пребацити да немамо јасну визију, јасан план свог рада, напротив. Уз то је овај план крајње рационалан, примерен финансијској и свакој другој ситуацији у друштву. Али... 

Јокић истиче да МСУВ заправо већ дуги низ година ради у отежаним условима: без јасније подршке програмским пројекцијама, у недефинисаном и при томе још недовољном простору, са апсолутно неадекватним и непримереним депоима, и уз све то са смањеним бројем запослених.

Музеј је, наиме, остао без кустоса двеју највећих збирки, сликарства и графике, јер након што су пређашњи отишли у пензију - нове не може да запосли.

На низу примера се, напомиње директор МСУВ, показало и колико је установи потребна особа која би била задужена за изузетно важну међумузејску и међународну сарадњу, а поготово се осећа недостатак педагошке службе.

Објективно, тешко Музеј може да испуни своју мисију ако нема развијену педагошку службу, и кроз њу програм едукације публике. Јер, када је реч о савременој уметности, едукација је неопходна. Савремена уметност напросто тражи информацију више, да би посетилац могао, не само да је разуме, него и да сам промишља, па и активно учествује... И то је кључна разлика између културе сећања и савремене уметности: од посматрача се не тражи само опсервација и уживање, него и делање.

Говорећи о поменутом изостанку подршке, Јокић као пример наводи чињеницу да ће Музеј, због смањивања буџета за следећу годину, бити принуђен да умањи програмску активност: 

Уколико се нешто у међувремену не промени, мораћемо, између осталог, да одустанемо од „Програма плус” намењеног искључиво младим ауторима. Наиме, сматрали смо да бисмо у сусрет 2019, када ће Нови Сад бити Европска престоница младих, у години пред нама могли да започнемо излагачки циклус на свим нивоима оних модулација које Музеј савремене по својим просторним капацитетима може да подржи - изложбе, перформанси, инсталације... Међутим, у датој финансијској ситуацији бићемо принуђени да се одрекнемо и тог и још неких пројеката. 

Ако је за утеху, следећег лета, тачније у периоду од 25. јуна до 20. августа, поклоници савремене уметности биће у прилици да коначно виде репрезентативну поставку дела збирке МСУВ, која броји преко три хиљаде артефаката.

Фото: Dnevnik (Jelena Ivanović)

Такође, у сарадњи са Британским саветом, у 2018. биће у Музеју савремене уметности Војводине представљен и опус концептуалне уметнице Трејси Емин, једног од најпрепознатљивијих симбола савремене британске визуелне уметности, заједно са Грејсоном Перијем и Демијеном Хирстом, чије смо изложбе имали прилике да видимо у Новом Саду.

Иначе, у оквиру поставке (Дис)континуитет: Савремена уметност у Војводини представљени су радови Ларисе Ацков, Велимира Андрејевића, Теодоре Ивков, Тадије Јаничића, Соње Јо, Тибора Лазара, Филипа Марковиновића, Марине Милановић, Милана Нешића, Миодрага Перића, Милете Поштића, Арпада Пулаија, Радета Тепавчевића као и Шок галерије, а сама изложба ће у МСУВ трајати до 15. фебруара.

Идеја је, потврђује Јокић, да у перспективи поставка, можда унеколико проширена, буде презентована и у другим војвођанским градовима, те да буде прилика за афирмацију многих, у овом тренутку можда невидљивих или недовољно видљивих аутора и младих уметника, уз могућност продукције нових уметничких дела.

М. Стајић

EUR/RSD 118.1750
Најновије вести