Већ дуго није играо на сцени, а прави куриозитет је то што Ласло у представи „Кламов рат“ Каија Хенсела, у режији Кинге Мезеи (Народно позориште Суботица), игра професора, што и јесте, на Академији уметности Нови Сад. У представи предаје немачки, а ученици се буне против њега, па је учионица празна, док у животу предаје глуму, а студенти су га оценили десетком. Ипак, познат је као врло строг професор. Често им објашњава како је yабе да осећају било шта, играју нешто „из дубине“, ако они који седе у публици гледају у празно, јер гледалац је место у којем се дешава позориште.
Како тече та комуникација, да ли је обострана?
- Мора да дође до тренутка кад је обострана. Када није, онда нешто не ваља. Или у мени, или у њима, или у обе стране. У почетку то није. Студенти држе одстојање. Навикли су да са одраслима не смеју бити отворени. Не исплати се. Постепено, покушавам да дођемо до тог нивоа да се између нас роди поверење. То је најважније. Ако има поверења, онда је отворен пут стварању. Ако га нема, онда има глуматања, нечег неприродног, вештачког. Треба да схвате да могу да се ослоне на мене. Јесам строг. Повремено и више него што би требало и што би било здраво. Када дођемо до поверења, онда нема више одстојања са њихове стране и нема тога шта не смеју да ураде у мом присуству. Када се осмеле да отворе те неке прозоре, капије, онда ће већ знати како да дођу до тог стања и кад има више људи, кад буду играли у позоришту. Треба себи да створе формулу како су постигли то стање. Да науче сами да пређу тај пут. Ви можете неке ствари да их научите што се заната тиче – „гласније“, „немој овако, боље онако“, - али, мислим да је глума једна игра упознавања самог себе. Немам илузије да човек може стопостотно бити сам са собом начисто, али што је ближе томе, има већу шансу да буде слободан, па и на сцени. Све док нисмо сами са собом у добрим односима, пуно енергије ћемо улагати да људе заваравамо. И партнере, и публику, и редитеља.
А шта ви учите од њих?
- Пуно тога. Можда у почетку нисам обраћао на то пажњу, зато што између мене и генерације с којом сам радио није било пуно разлике, десет година. Кинга Мезеи, Габор Нађпал, Криста Сорчик, Арон Балаж... У то време нисам размишљао о томе и нисам свесно мислио на то да ли ја учим од њих. Касније, како је расла разика у годинама између мене и класе студената, приметио сам да се у неким стварима не слажемо, да неке ствари радим апсолутно другачије. Почео сам да се понашам, што нисам волео док сам био млад, као моји родитељи. Онда сам почео да размишљам шта се ту дешава?!? Схватио сам да ако нећу да их изгубим, а то нисам желео, онда треба да будем отворен, или можда слободнији, да ставим на страну оно што ја мислим, да је то тако и да не може другачије. Апсолутно може! До резултата можемо доћи на хиљаду начина. То само зависи од вашег положаја. На пример, ви и ја да гледамо сада у исту ствар, око тога се можемо сложити, али шта ви видите и шта ја видим, то већ није исто. То не важи само за одрасле или старије особе, да гледају на ствари само са своје стране. То се дешава и код младих. Треба да научимо себе да будемо флексибилни, да направимо један круг око проблема, можда да научимо себе да смемо да се удаљимо од проблема, да му окренемо леђа. Глумац је највише затворен. Само граница, граница, граница... Овај написао текст, овај драмтизовао, овај режира, овај прави декор, овај костиме... И свако каже глумцу како треба да буде. Свако нешто очекује од њега. И ако глумац у свим тим ограничењима може нешто да пропусти преко свог филтера тако да оствари и оно што се тражи, али и од себе нешто, то је највреднија слобода. Ако сте пред платном и имате неке боје, цртате шта хоћете или шта вам дође. Ако компонујете, нема толико препрека. Глумац је окружен препрекама. Међу њима, ако успе, онда је то стварно благо. Млади мисле да су слободни. Они мисле да је слобода да раде оно што им се ради. То је лако. Али, да остваре себе, део онога што је само њихово, међу свим тим препрекама, то је већ наука.
Како је дошло до тога да заиграте у „Кламовом рату“?
- То је јако интересантна ситуација! Већ дуго не играм, а то је кренуло још кад сам био директор Новосадског позоришта. Сматрам да сцена треба целог човека. Не могу ја пола да будем на сцени, пола у канцеларији, да трчкарам лево-десно. Играо сам само ако није било другог излаза, неке мање улоге или ако није било довољно глумаца. Онда последњих година баш и нисам играо. Мислио сам да су ме отписали. Можда сам и сам себе отписао. Ођедном ме зове Кинга Мезеи и каже да би волела да одиграм једну улогу, монодраму, коју ће она да режира. Каже има јако мало времена за то... Звала ме 14. септембра, а премијера је била 16. октобра у Мађарској, у Панонхалми, манастиру. Тамо је био међународни симпозијум о насиљу у школама. Знао сам да годинама нисам био на сцени, да ми мозак не функционише тако оштро као пре 20 година, али пристао сам без размишљања, јер имам високо мишење о Кинги Мезеи. Тек кад смо завршили разговор, сео сам и питао се шта ја то радим, у шта то улазим. Две недеље сам добио да научим текст, остало нам је две да пробамо код мене у дневном боравку, код ње у Сенти... Имамо неку пословицу о томе кад убијају џелата. Е, то је била класична ситуација. Предао сам јој се сто посто. Све што је тражила од мене, не могу рећи да сам одмах урадио, али покушао сам. Чуо сам реченице које обично ја изговарам – доста ми те је, поново, још једном! Радио сам и по пет пута. Она је и декор урадила са мајстором, па смо сели у њен ауто, путовали, одиграли то тамо, а онда, кад смо касније у Бачкој Тополи играли то на своју руку, већ је тврдила да би требали то да понудимо неком позоришту. Дошла је директорка мађарског ансамбла Народног позоришта Суботица и рекла да би узела то за репертоар и тако смо онда и у Суботици имали премијеру. Не да сам се плашио, него сам се баш плашио. Можете замислити кад у гледалишту имате само своје колеге, бивше студенте... Мислио сам да ћу да умрем, или да побегнем. Али, нисам.
У гласању за „Патакијев прстен“, поред жирија, учествују и студенти. Опет занимљива, обрнута ситуација!
- Студенти имају један глас. Ако то није јако ружно, онда бих рекао да ми је омиљенија награда од њих. Патакијев прстен је званично признање, али „Десетка“ од студената је била одговор на питања која повремено постављам себи – да ли добро радим, да ли довољно добро то радим...
Шта је „Десетка“?
- Број учионице. Тепих који смо имали, који је свашта видео. Кад смо одлучили да и студенти гласају, ја сам апсолутно био за то да и они треба да кажу како нас виде, шта мисле о нама. Јер, ми мислимо да смо ми ту главни. А они су имали идеју да се тај тепих не баци, него су га сакрили, па увек изваде један део, уоквире га и руком напишу „Награда 10“. То је био позитиван одговор на сва та моја питања. Повремено човек седне и пита се да ли је у реду, да ли уопште има смисла то што ради. Повремено губи и елан. Добио сам један такав одговор да сада имам елана, знак да има смисла наставим.
А какав је био осећај кад сте на церемонији доделе увидели да ће сцену из улоге којом сте номиновани, играти ваша кћерка, такође глумица, Јудит Ласло?
- Стварно сам се изненадио! У позоришном свету, увек има људи на разним местима, мало ко може нешто да задржи само за себе, али ја ништа нисам знао. Мој бивши студент Роберт Ожвар био је номинован, а он живи са мојом кћерком. И ми седимо у првом реду, а мени је било нормално да она долази са њим, па га питам: „Добро, где је Јуца?“ Каже он да је горе. Питамо се шта ће горе и помислимо да ће певати. Шта би друго на свечаности. Видим ја Веребеш Андреу представљену као Тимеа Филеп, Бубоша као Кучова, онда сам већ слутио... Кад се појавила обучена исто као ја у монодрами, иста као ја, само мања, а како је то тек одиграла!?!? Не да сам био поносан, не само на њу, пуно је било мојих студената... Тај дан је за мене био... А круна да ме је одиграла моја кћерка!
Затим је дошла и друга награда, „Форума“, за уметност војвођанских Мађара!
- Каже ми жена, види се у новинама. Таман сам кренуо негде, али погледам, кад стварно. Та награда је за животно дело. Схватио сам да је то и за глуму, и за режију, као директор шта сам радио, као професор... Рекао сам жени – е, ту је онда крај! (смех)
Игор Бурић
