„Пепео” је, иначе, последњи део трилогије женских портрета кореографа и оснивача Компаније 111 из Тулуза, након комада „Qu`est ce que tu deviens?” (2008) и „Плексус” (2012). У овој трилогији, за полазну идеју Бори не узима простор, што је његова уобичајена позоришна тема, већ жену, особу са причом, живо биће које се развија кроз игру.
Срела сам Орелина Борија 2008. у Дизелдорфу на фестивалу Пине Бауш. Допала ми се његова представа, заинтересовао ме је његов приступ, визија, начин на који користи сцену и објекте… Тако се родила идеја о нашој сарадњи, објашњава Шантала Шивалингапа за „Дневник”, најављујући тиме свој први долазак у Србију.
Шта је била Ваша инспирација за представу “Пепео”?
Бори и ја смо имали времена да се упознамо и да разговарамо о стварима које нас инспиришу, о животном искуству, уметничком и људском, што нам је послужило као материјал за представу. Открили смо заједничке теме, попут квантне физике и начин на који она дефинише стварност и омогућава приступ њеној фунадаменталнијој визији. Разговарали смо о индијској филозофији, која је блиска квантној физици. Реалност је једна, али је описуијемо и дефинишемо на два различита начина – један је језик науке, а други језик уметности и филозофије. У суштини, та два језика говоре исто.
Бори каже да Шива, божанство игре, обитава у Вама?
Шива је божанство које уништава зло, веома посебно и важно у Индији. Симбол моћи. Оно представља свест о пролазности. Централна је фигура хинду филозофије и начина посматрања света, а за мене је такође симбол постојања, живота и смрти, тог непрестаног циклуса. Шивино тело је прекривено пепелом и то указује на неумитност одласка. Бити свестан своје смртности у сваком тренутку је оно што даје животу вредност и испуњеност. Ако ниси свестан своје смртности, онда не можеш у потпуности да живиш свој живот и Шива је у средишту таквог схватања. Када је све уништено, када је све изгорело и нестало, остаје пепео. Међутим, тај пепео је и почетак новог живота, део природног циклуса.
Шива је и бог игре, покрета и ритма?
У Индији кажемо да Шива ствара универзум ритмом и игром и ако престане да игра више неће бити универзума и стварања. Квантна физика сматра да су у основи свега вибрација и покрет, да игра стварања и игра постојања чини све могућим. Шива је истовремено и статично божанство, па то на први поглед нема смисла, али много је опозита у материјалном свету. Физичко постојање је базирано на дуалности, а истовремено, иза свега је јединство. Ту је и проток времена, јер је физичко постојање могуће само у времену и простору. Живимо у свету богатом различитостима, али смо ипак сви једно и нема ничега што нас раздваја. Ако можемо да приступимо димензији иза оне доступне чулима, можемо и осетити то јединство, проток енергије која нас повезује. Игра је уметнички израз који омогућава да дотакнемо ту димензију и за мене је комад “Пепео” о свему томе.
Да ли је тешко играти на пепелу?
Не размишљам о томе као о потешкоћи. Свакако је физички захтевно и тражи одређене припреме, али заправо је у питању само одређено стање тела и ума, па “Пепео” доживљавам као једночасовну медитацију. Ставља ме у стање отворености, флуидности, фокуса, мира… Покушавам да допрем до димензије у којој смо сви једно, где нема раздвојености и разлика, стављам себе по страни, своју индивидуалност и постојим у простору који је изван материјалног света. То је стање у коме као да не играм, већ игра пролази кроз мене. Најузвишеније стање тела и ума у коме можете да будете, искуство веће од нас самих. Прилика да се вратим ономе што су темељи.
Шта је Кучипуди стил?
Кучипуди је класичан индијски стил игре. Потиче са југа Индије, из села које се зове Кучипуди. Све индијске класичне форме су комбинација позоришта, покрета, музике, ритма и играчи су истовремено приповедачи индијске митологије. Постоји прецизан систем покрета којим се казује прича. Мизика је наравно битан елемент, реч је о ритмичном стилу у коме је важан рад ногу. То је комбинација гестакулације, покрета ногу и језика тела, веома грациозна форма. Волим код Кучипуди стила то што обједињује различите елементе -стабилност земље и флуидност воде, страст и моћ ватре и ваздушност простора. Волим све стилове класичне игре у Индији и уопште класичну уметности, јер она слави спирутуалност и говори о ономе што је изван чулног.
Колико се савремена игра у Европи разликује од индијских стилова?
Не волим да поредим. Савремена игра је разноврсна и тешко је све сместити у једну кутију. Сматрам да сваки израз који није вербалнан већ телесни, изражава оно што је фундаментално за људско биће. У нашој природи је да се крећемо, кроз историју смо играли и свирали и то је наш начин да изразимо оно што је дубоко у нама, али и да приступимо новој димензији постојања. Тако је и данас са игром. Покрет, музика, ритам потичу из нашег најдубљег бића у свим културама.
М. Ј. Ђорђев
