У питању је еминентна колекција од 75 уметничких дела, слика, скулптура, графика и радова у различитим формама нових медија, насталих на војвођанском уметничком простору од шездесетих година до данас, а које је скупио бард овдашње ликовне критике и сада поклонио ГМС. Дела 57 познатих уметника поред разноврсности ликовних израза, уметничких линија и стремљења показују богатство техника и технологија израде и могу се условно сместити у категорије концептуалне уметности, неоекспресионистичке праксе и геометријске апстракције.
Колекције које баштинимо чине основе многих збирки у музејима и њихов карактер у великој мери одражава личност сакупљача. Збирке се кроз време допуњују и услед друштвених промена мењају примарни облик. Ипак, готово све колекције резултат су одабира појединца. Какав је ваш однос према колекционирању и која су мерила којима сте се водили приликом формирања Поклон-збирке?
– Можда ће зазвучати неуверљиво кад то кажем у тренутку када Галерији Матице српске предајем своју збирку - али ја заиста себе никада нисам сматрао колекционаром. Ова колекција није настајала као плански и систематски осмишљаван и реализован пројекат. Све је почело спонтано, љубитељски. Још је у родитељском дому било је неколико уметничких дела која су ме, на одређени начин приближила уметности. Заправо, од тих дечачких дана ми је годило да будем окружен уметничким делима, а потом је то постаонајбољи могући амбијент за мој рад. Прве текстове о уметности и ликовне критике објавио сам на самом почетку седамдесетих година, дакле скоро пре пола деценије, а у исто време, сам се запослио у Галерији Матице српске. Већ тада је био трасиран мој животни пут и позив. Сарађивао сам са великим бројем уметника, писао сам предговоре за каталоге, имао редовну рубрику ликовне критике у часопису „Мисао”, једно време сам приљежно сарађивао са новосадским Пољима и сомборским „Дометима”, почео сам да конципирам и постављам ауторске изложбе... Сарађивао сам са великим бројем уметника, постајали смо пријатељи. Уз то, сви смо осећали да смо у „истом лонцу“ увек са одређеном дозом резигнираности због неравноправног положаја делатника из културе са осталим областима и занимањима.
Степанов истиче да његово вишедеценијско искуство сведочи о томе да у нашем окружењу никада није успостављен систем уметности, бар не у оном обличју о којем говори Олива а који подразумева добро устапостављени низ уметничко дело – критика – галерија – медији – тржиште, те уметност овде никада није себи обезбедила стабилну позицију у друштву.
– Уз то, власт је у тадашњој Југославији, па и данас, према савременом стваралаштву увек била била уздржана, опрезна, чак сумњичава а неки пут се тај опрез трансформисао у неку врсту жеље за контролом, чак и одређеном репресијом – наставља Сава Степанов. – Друга крајност односа власти према уметности јесте незаинтересованост и занемаривање истинских уметничких домета. У таквим околностима делатници у култури и уметности су упућени једни на друге. Тако смо ми у ликовној уметности најчешће били сами себи подршка - а моја колекција је произашла упаво из таквих односа. Негде пред крај осамдесетих и почетком деведесетих код мене је дошло до одређеног освешћивања, заправо, формирала се појачана свест о значају колекционирања јер сам сведочио немоћи музејских институција да откупљују релевантна уметничка дела настала у том периоду. Чак ни најзначајнији музеји савремене уметности у нису ти година имали обезбеђен фонд за откуп репрезентативних и релевантних дела потребних за адекватну презентацију уметности тог периода. Због тога се искрено надам да ова збирка представља одређени допринос формирању збирке дела насталих током последње три деценије двадесетог столећа (и почетком овог века) у Галерији Матице српске.
Као сведок прекретнице векова, у време када смо слушали апокалиптичне прогнозе али и бескрајно позитивне, футуристичке заносе ношене технологизованим прогресивним током западне цивилизације, сада када смо на прагу треће деценије XXI века, шта изводите као потенцијалну дефиницију уметности? Колико је видљива трансформативна природа уметности у времену које сте у свом раду обрадили и обрађујете и даље?
– На то питање није ни мало лако одговорити. Јер, свет је непредвидив, чини ми се све више и више. Живимо у неизвесним временима, у доба неемоционалности и у окружју глобалне несигурности. Мало шта је могуће предвидети, поготово даље токове уметности јер се, од времена прекретнице векова, ритам свакодневног живљења се драстично убрзава. У том убрзању губи се континуална поступност. Данашња уметност се током актуелне технологизације на глобалном нивоу све више инфилтрира у процесе опште медијализације, све више се контекстуализује, чак толико да америчка теоретичарка уметности Каролина Кристова-Бакаргијева истиче да више није сигурна да ће поље уметности у свом данашњем облику постојати и у наредним деценијама XXI века. У таквим околностима уметност је скоро приморана на чување своје аутономности. Поштовањем основних принципа уметности, уметник подстиче дигнитет њених естетских и етичких потенцијала. А то је веома битно. Уосталом, нису ли у историји уметности опстали резултати само само оних авангардних збивања у којима су драстично проверавани и истраживани темељни постулате а чије су конклузије сачувале уметност као идеју естетског пројекта. О томе је најуверљивије писао италијански теоретичар модернизма Филиберто Мена који је констатовао да: „Уметност мора имати своју аутономију – не да би се издвојила, него да би било прави модел друштву, другим знањима и другим праксама“. л Да ли име збирке, под којим ће бити заведена у фонду Галерије Матице српске, Поклон-збирка Саве Степанова, можда природно говори да су тумачи уметности, критичари и галеристи креатори историје уметности по?еднако као и уметници?
– Веома сам задовољан што сам, ево, у могућности да збирку коју сам сакупио могу да поклоним Галерији Матице српске. На ту идеју сам дошао када сам, пре пар година, видео да је Галерија проширила своју поставку и на ХХ век. Изузетно би ми годило да дела из те колекције, кад-тад, постану функционални део галеријског фонда, да буду излагана на изложбама, па и у некој будућој сталној поставци. Тада би мој гест добио свој пуни смисао. Нисам без сујете, али заиста мислим да моја збирка не треба поистовећивати са мојим именом. То ми заиста није циљ. Јер ја ту збирку нисам плански сакуљао, нити сам је током сакупљања концепцијски уређивао. Цео тај процес настајања ове колекције видим као плод спонтаног збивања током којег су, морам признати, до мене доспела дела уметника са којима сам сарађивао и који су, свакако, били укључени у изложбе које сам постављао, о којима сам писао у својим текстовима.
Као писац о уметности и као галериста – себе сам углавном видео као неког које задужен за логистичко-критичку подршку уметницима. Мој ангажман у уметности је био да се бавим њиховим делима, они су ме радовали својим оствареним дометима. При томе никако не говорим о пријатељској наклоности. Вечито сам настојао да превазиђем неке личне и сасвим субјективне анимозитете. Мада није популарно, рећи ћу да у збирци има радова и оних уметника с којима данас имам одређена неслагања, али сам захваљујући настојању да се адекватно односим према делу, у Поклон-збирку сврстао и њихова остварења. Уосталом, ја на свој ангажман око збирке искључиво гледам као на једно од испуњења моје критичарске, галеријске и историчарско-уметничке мисије. Због тога радо прихватам констатацију да су критичари и теоретичари и те како били уплетени у уметничка збивања свог времена, а да су у историју уметности доспели они који су остварили одиста релевантне резултате.
Данило Вуксановић
