Сликарка Адриен Ујхази: Састојци за живот

На тренутке вам се учини као да гледате “Боч’д”. Неке личе на колаче, а неке су застрашујуће гадне, попут ткива која мигоље. Све су то живе слике, како их зове Адриен Ујхази, на изложби “Биофилија” у новосадској “Шок задрузи”.
д
Фото: Елвира Какуси

Адриен Ујхази је уметница која тек почиње да ствара, “Биофилија” јој је мастер рад. Али она је уметница која има чиме да се похвали. У биографији јој већ стоји низ изложби, награда и признања, а највеће је што вредно ради, на све стране. Оно што не можете прочитати је то да је Адриен инспирисана животом на селу. Слике од пшенице су јој били први експерименти који су је водили до тога да открије СКОБИ, симбиотску културу бактерија и квасца. Природни материјали, живот, љубав, уметнички радови који превазилазе оквире, галерије, и повезују нас са универзалним, филозофски схваћеним бићем, нешто је што веома интригира и импонује.

За хипотезу о биофилији као повезаности човека са свим што је живо Адриен Ујхази је сазнала од биолога Едварда Вилсона. Како је до тога дошло?

– За њега сам случајно сазнала јер сам истраживала свет у којем живимо, у којем смо све даље и даље од природе, дехуманизујемо се, а ја сам одрасла на селу код баке и имала сам прилику да видим како она сади разне ствари. Данас ћемо тешко да видимо дете које зна како се сади шаргарепа што сматрам да је јако битно за човека и његово здравље током одрастања. Холистички притуп у васпитању детета важан је да сви будемо ментално здрави. Не кажем да смо болесни, наопако, али... - почиње своју причу уметница пре отварања изложбе у “Шок задрузи”, прошлог уторка. - Технологија, друштвене мреже, намећу нам разне рекламе, конзумеризам, па сам хтела да дам контраефекат својим радовима, да све буде сирово, да не користим ни боју, да све само себе изгради. Ја сам ту само особа, можемо ме назвати и уметницом, није ми то толико битно.

Како сте сазнали за СКОБИ?

– СКОБИ сам упознала путем истраживања које се надовезало на моје претходне радове, на питање како може да се створи жива слика. Имамо то у историји уметности, авангарди педесетих, шездесетих година прошлог века, али то су били метафорички радови. Пре сам садила пшеницу и уместо платна ширила газу, ствљала пшеницу, фиксирала клице и од тога је настала органска апстрактна слика. Било је и то доста динамично, хаотично у композицији. На основу тога, хтела сам да направим нешто што је много флексибилније за рад, што могу да искористим у различитим медијима. Пшеница је и даље део мога рада, али гледала сам на интернету шта ту све још може да се искористи. Од пшенице сам дошла до брашна и почела да правим биопластике. То је посебна, нова технологија која се користи у Холандији, тамо имају смерове на факултету за то (материал маттерс). У Аустрији такође, мало напреднијим земљама...

Ваше слике живе и даље?

– Зависи. Оне су сад у стадијуму хибернације. Ради се о дехидрираној целулози. Кад би их опет ставила у воду, могло би свашта нешто да се деси (смех).

Не реагују на светло?

– Реакција на светло би могла да буде да мало потамне, што се дешава и са уљем на платну. То је нешто нормално, као и ми што добијамо тен.

Јесу ли јестиве?

– СКОБИ може бити јестив, као што се пије комбуха.

Ваше слике подсећају на фотографије свемира, молекула, хемијске реакције... Ви их ипак производите лабораторијски, вештачки/ артифицијелно?

– Има тај моменат манипулације. Направим то, саставим све састојке, али пустим. Немам интерацију даље. Могла бих, ако бих желела. Понеки рад је тако и настао, али је ближи биоарту. Фоткам процес и тако настаје дигитални рад, фотографија или видео. За мене је све то као ритуал, гледање како нешто живо реагује на окружење. Буквално имам нечујни дијалог са оним што радим.

СКОБИ није довољно истражен материјал. Ја причам само део те приче. Пуно тога још није откривено. Имам друга са биохемијског факултета којем је то занимљиво. Нико није слутио да СКОБИ може да се искористи на овакав начин. Колегиница Маја Халиловић, биодизајнерка, хоће тако да прави кесе. И то је само једна могућност. Јако је широко поље.

Како све то да сазна ваша публика, односно посетиоци галерије?

– Зато стављам акценат на то да је данас неопхдоно да уметник са својом публиком има комуникацију. Са Мајом Халиловић сам кренула у снимање серије посвећене биококултури. Свака епизода ће бити по пола сата, па ћемо временом прикључити још неке људе, али за сад нам је доста важно да људи на Балкану сазнају за тај материјал, да вреди тога да радимо нешто заједно, јер ни она ни ја не можемо све то саме.

Другим речима, шаљете поруку да уметник данашњице није само стваралац?

– Наравно.

Мастер изложба те квалификује за младу уметницу, а евидентно је да већ клијате, дајете плодове... Како то?

– Успех? Успеху се тежи. Ово што ја радим је само саставни део, квазикрај. Нема ту стајања. Успех може да буде животни стил, али само ако сваки пут стављате зарез, а не тачку. Успех је кад умремо на крају и видимо шта је све урађено. Мементо мори може да звучи тужно и мрачно, уметници су посебно сензитивни на то. Неко то гаси, а неко оставља да их води кроз живот.

Вас ипак води љубав, судећи према наслову изложбе?

– За “Биофилију” је јако важно да човек буде део природе у смислу да је све једнако. Ми нисмо много интелегентнији зато да би искоришћавали природу. То је капиталистички приступ. Зашто морамо да убијамо животиње и једемо их кад сви имамо право на живот? У реду, свако има свој избор, а део моје изложбе јесте да људи размисле о свему томе. Зато су ми радови апстрактни. Стварам отворено дело да свако може да га тумачи за себе. Сви смо на другачијем путу и свако ће их разумети другачије.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести