Српска уметност подсећа на неухватљиви феномен, размакнут између утицаја великих сила чије су доминантне културе преузимале културе мањих народа. Унутар тих незахвалних прилика, српски уметнички покушаји нису били уједињени у програмској линији него су се на махове сливали и један од другог одвајали, попут младог речног корита које тежи да успостави ток. Међу књигама о српској уметности нарочито се истиче књига Српски сликари XVIII–XIX века. Ликови и дела, која је први пут штампана у издању Матице српске 1968. године. У овом збиру текстова које је Дејан Медаковић писао у различитим поводима, најчешће пригодно, за каталоге изложби или за Просветину едицију Сликари и вајари, ишчитавамо о српским сликарима, не само у столећима који стоје у наслову књиге, већ и знатно дубље. Ова књига рођена је кроз време и самим временом, поступно и логично састављена у својеврстан зборник мини/монографских приказа.
Веза између времена наглашена је у првој реченици Медаковићевог предговора, када он упућује читаоца на књигу претходницу, из 1895. године, под (истим) називом Српски сликари, називајући је давном, а која је, каже он: „дело вредног и радозналог учитеља Лазара Николића коју је допунио и штампао његов син др Владимир Николић и сам велики љубитељ уметности“. У њој др Владимир Николић пише да је смер те књиге једино тај, да испитивачима и културним историцима каснијих времена, када садашњих извора нестало буде, олакша посао. Вероватно је зато и Медаковић дао напомену на почетку свог предговора, знајући, с друге стране, да је од изласка те књиге, штампане у Земуну 1895. године, па све до 1968. године прошло довољно времена у коме се обличје српске уметности умногоме изменило. Симболички повратак на стари узор у служби је досезања индивидуалног. Иако су те 1968. године, истраживачки доприноси били далеко већи, артикулација научне методологије кориснија, интелектуална надмоћ текстова Дејана Медаковића више је него непоновљива управо захваљујући тој архаичној, житијској форми. Животи сликара дати су напоредо са токовима уметности којима су припадали.
Исто тако, наводећи диспропорцију у обиму обрађеног материјала о српским сликарима ЏИЏ века, у односу на наше мајсторе ЏВИИИ века, Медаковић истиче своју потребу за сажимањем животописа српских сликара, одвајајући понекад значај саме личности за српску културу без обзира на његов сликарски домет. Тако је наговештен интердисциплинарни приступ проучавању уметности у чијим оквирима би истраживачи требало да пођеднако обраде пажњу на контекст времена, као и улогу уметности тога доба, занемарујући искључиво естетске судове. Текстови сабрани у књизи Српски сликари XVIII – XIX века. Ликови и дела, објављивани у Летопису Матице српске, Зборнику Матице за ликовне уметности, Данасу, Савременику и Књижевности, поново су штампани у новом издању и на најбољи начин репрезентују визуелни идентитет српске уметности захваљујући квалитетним репродукцијама уметничких дела. Иако је и у своје време сматрана за луксузно издање (када је имала црно беле репродукције), ова књига је у савременом тренутку достојни споменик изучавању историје уметности, проверени путоказ сваком истраживачу и замајац увек универзалне логосфере једног од наших најлуциднијих историчара уметности. Док о српским уметницима пише и мисли, Дејан Медаковић есејистички стапа научни и литерарни приступ, остварујући ванредну антологију српских уметника.
Одступница од фуснотираних додатака, начињена је у сврху приближавања личностима сликара. У текстовима се преплићу пишчеви доживљаји епохе о којој пише, и понекад, као да наслућујемо нешто од уводних пасуса прича Милорада Павића, у којима се историјско и симболично надмећу у ванредним књижевним бравурама. Обојица су дакако, није случајно, били зналци барока. Наговештај сликарске епохе наслоњен на капитална дела српске уметности, од дела бођанског живописца и графичара Христофора Жефаровића, преко неописивог Захарије Орфелина и његовог синовца Јакова Орфелина, Јанка Халкозовића и загонетног Теодора Крачуна, затим Теодора Илића Чешљара, родоначелника грађанског сликарства у Срба, па до најактивнијег сликара српске црквене уметности Арсенија Теодоровића и рафинираног Константина Данила, све до средишњих сликарских личности епохе српског романтизма ЏИЏ века – Павла Симића, сликара Мајске скупштине, Јована Клајића, Новака Радонића, двозанаyијског Ђуре Јакшића и Стеве Тодоровића, док их током осамдесетих година XIX века нису сменили српски реалисти – Милош Тенковић, Ђорђе Крстић, Стева Алексић, преко Леона Којена, Љубомира Ивановића и Марка Мурата, чији генерацијски след достојно окончавају – два национална барда, најпопуларнија, прецењивана и потцењивана српска сликара: Урош Предић и Паја Јовановић, како је својевремено писао Динко Давидов.
У току недавне припреме за текст о настанку чувене слике Сеоба Срба Паје Јовановића, у овој драгоценој књизи нашао сам речи на почетку студије о њему, којима Медаковић, у стилу античких литерарних поступака, Јовановића пореди са старим орлом који лебди над уметничким развојем српске уметности. Строгост Дејана Медаковића детектовала је мане српских сликара искључиво у служби објективности и бољег разумевања сложених друштвених околности које су их образовале. Често су несрећне сликарске судбине као и неприхватање средине бивале обојене бројним разочарењима уметника – несхваћених у малограђанском окружењу. Док анализира животе и стваралачке домете српских сликара, Дејан Медаковић се заправо, огледа у сопственом интелектуалном аутопортрету смештеном у барокни овални оквир у коме се рефлектују бројни утицаји европске уметности на српско сликарство. Зато ову ванвременску књигу треба поново прочитати.
Мр Данило Вуксановић
