О књизи су говорили критичар Мирољуб Стојановић, редитељ Стеван Филиповић и аутор. Модератор разговора био је Небојша Миленковић, који је приметио да, „поред завидне ерудиције, научне апаратуре, и смисла за контекст, озбиљног познавања популарне културе, књижевности, и музике, Драган Јовићевић поседује и нешто што је подразумевајуће, а у нашој култури толико ретко. Он је, наиме, критичар са ставом“. С таквим приступом, изражавајући ставове, и заправо позивајући на полемику, како примећује Миленковић, Јовићевић у овој књизи говори и има став готово о свим српским филмовима, снимљеним у последњих тридесетак година.
Пратећи преглед развоја филмских жанрова у Србији, посебно у 21. веку, „када су се многе националне теме прелиле у уметност филма“, аутор своје тезе обрађује кроз пет поглавља: „Рецепције жанра“, „Мапирање жанрова новог српског филма“, „Формирање националног жанра“, „Жанровска стремљења у новом српском филму“ и „Огледи о националном жанру“. Књига „Нација, жанр“ настала је као проширење и дорада докторске дисертације „Жанровска историзација и теоријско-жанровска проблематизација: српски филм од 1999. до 2009. године“, коју је Драган Јовићевић одбранио 2016. на Факултету драмских уметности.
- Докторат се завршава с 2009. годином и ту је била моја теза да ли је са настанком нове државе заправо рођен и национални филм. То је једна од врло вољених теза начелно у теорији, и да кажем у постмодерни, где заправо та канонизација жанра подразумева да се у филм утискују и оно што се зову националне трауме – указује Драган Јовићевић, додајући да је у међувремену било још промена граница, назива држава и да се све то одражавало на филм, који је такође доживљавао промене.
Од доктората је врло мало остало у књизи, додаје Јовићевић, јер је књига тражила проширење истраживања, које је подразумевало и увид у то како је до свега тога дошло, и осврт на историјски период Југославије и југословенског филма, а затим и на касније периоде. Као некакву границу, узео је 2008, јер, како објашњава, после те године неке кључне трауме, које су се тицале граница земље, дошле су до свог финала.
- Пошто се бавим нацијом, просто сам морао да дефинишем неку годину, један граничник одакле бих кренуо, а знамо колико је пута дотле земља мењала границе, тако да сам се водио границом, јер је то једна од карактеристика које дефинишу нацију. Наравно, остале карактеристике су застава, грб, химна, и оне се све преливају у жанр. Национални жанр, српски жанр у овом случају, треба да има све те карактеристике које имају и ти национални симболи. Отуд и ова насловна страна која је заправо српска тробојка, састављена од кадрова. Нисмо интервенисали на њима, ово су интегрални кадрови из филмова, који имају те филтере црвене, плаве и беле боје и чине ту тробојку. Они су парадигма српске кинематографије. С друге стране, ми видимо једну опсесију националним темама, криминалом, и модерним причама које су биле доминанта тог српског филма – помиње Драган Јовићевић.
За Мирољуба Стојановића, уредника ове књиге, који је од првог дана учествовао у њеном настанку, ово није само књига о жанру, већ је и својеврсна енциклопедија српског филма, али је и јединствени критички водич кроз српски филм. Ова књига превазилази свој жанровски контекст и своје жанровске погледе, истиче Стојановић, и додаје да је она барометар не само оног што се дешавало у српском филму у овом миленијуму, чак и оног што је претходило миленијуму, него је фантастичан репер за хијерархизацију. Он такође потврђује да је ово књига са ставом, храбра, зато што заправо потпуно преокреће и демистификује жанровско поље српских филмских референција.
- Када читате нација и жанр, то звучи бомбастично, и јако, а у ствари књига је све, само не тај бомбастични назив. У књизи прво деконструишемо и редефинишемо, и покушавамо да се присетимо некаквих дефиниција или покушаја дефиниција појма жанр, или појма нације, што је кључна ствар, управо та полемика, коју ова књига изазива, и од које не може да побегне. Разговор о овој књизи не може да побегне од разговора о полемици. И онда свака тема које се дохвати, на неки начин је тако у том духу презентована. Имамо обојеност личним ставовима која је нужна, али не толика да ће да „загади“ употребну вредност као уџбеника, или научну методологију која је јако важна – сматра Стеван Филиповић.
Драган Јовићевић је новинар, писац, музички теоретичар, филмски критичар и аутор. Докторирао је на Факултету драмских уметности, а дипломирао је и на Факултету музичке уметности у Београду. Објавио је неколико књига о филму: „Кругови и клетве“ (2010) и „Изгубљени светови српског филма фантастике“ (са Јованом Ристићем, 2014) оба у издању ФЦС, затим роман „Последња кап“ (Адмирал букс, 2016), кратке приче, есеје и научне радове из области филма и културе. Уредник је културне рубрике у недељнику НИН. Сарађује с бројним домаћим филмским фестивалима.
Н. П-ј.
