Заборављени уметници и уметничка дела

Огранци Српске академије наука и уметности у Нишу и Новом Саду заједно су објавили Зборник радова „Уметност и контекст 6: Заборављени уметници и уметничка дела“, с међународног научног симпозијума, својевремено одржаног у организацији Огранка САНУ у Нишу и тамошњег Удружења грађана „Литера”.
с
Фото: Промо

Серију симпозијума „Уметност и контекст“ осмислили су и започели 2014. тадашњи Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитет у Нишу, са идејом да се тематизују проблеми уметности у одговарајућем друштвеном и културалном контексту, а овај шести скуп је био посвећен заборављеним уметницима и уметничким делима. Циљ је био да се „осветли и судбина оних стваралаца чије су име и уметничка дела пали у историјску сенку, или по инерцији историјског заборава или по неправди идеолошке и политичке жекскомуникацијеж“.

- Како бирамо (лично и као култура) шта ћемо сачувати, а шта избрисати? Да ли су ти избори увек праведни? Да ли су некада наметнути и зависе од друштвеноисторијских околности или идеолошког оквира у коме деламо? Да ли каткада представљају резултат лоше процене? Постоји ли могућност враћања заборављеног – пише у напомени уредника овог зборника др Драгана  Жунића, др Саве Стаменковића и др Зорана Стаменковића. – С тим намерама, позвани су истраживачи из области друштвених и хуманистичких наука и из области уметности, да резултате својих истраживања живота и рада заборављених уметника и уметничких дела изложе на симпозијуму, и да, такође, кроз својеврсно археолошко ископавање и проучавање старих рукописа и издања, као и уметничких дела уопште, нека заборављена дела и ствараоце учине доступним широј академској и научној јавности и тиме допринесу лоцирању тих дела на мапи културалне историје, културалне баштине.

Петнаест радова уврштено је у овај зборник, у којима се обрађују проблеми заборављених уметника, њихових дела, уметничких мотива, у књижевности, у области музичке, плесне, ликовне и филмске уметности, и (уметничких) заната. Међу заборављеним ствараоцима су песници, приповедачи, теоретичари, преводиоци, драмски уметници, сликари, улични уметници, композитори, музички педагози, плесачи, редитељи...

Зоран Пауновић скреће пажњу на књижевни опус сликара Миће Поповића

Зборник отвара излагање Зорана Пауновића, који скреће пажњу на књижевни опус нашег познатог сликара Миће Поповића, посебно на његовог неправедно занемареног „Светог Антуна“, аутобиографски текст, који нам остаје као „дело трајне вредности, не само као сведочанство о једном драматичном времену, већ и веродостојан, искрен и истинит, аутопортрет уметника у младости“.

Феноменом заборављања српских писаца и њихових дела бавио се Горан М.Максимовић, издвајајући четири могућа разлога за то: слабост дела, промене књижевног укуса читалаца, одсуство стратегије очувања културе памћења и минимизирање националне културе у време социјализма, а, по његовом мишљењу, и данас. Но, његово истраживање је претежно обухватило 19. век, и подсетило на више од 70 аутора, на чија дела указује.

Народни живот у поезији „малопознатог“ Алексија Везилића, песника 18.века, истражује Драгана Ђурић, у његовој збирци „Краткоје написаније о спокојној жизни“, сматрајући, између осталог, да би она могла да послужи као извор грађе и у проучавању историје српског језика, будућу да се у њој мешају рускословенски и српски народни.

Павле Марковић Адамов, оснивач и уредник листа „Бранково коло“, „премда заборављен, у српској књижевности и култури“, „оставио је неизбрисив траг, а његово целокупно дело заслужује ревалоризацију“, наводи Марија И.Слобода у свом истраживању његовог опуса, додајући да је он српски народ задужио својим културним прегалаштвом, превасходно новинарско-уредничким радом“.

На женске ауторке, заборављене књижевнице међуратног српског романа, подсећа и Славица Гароња Радованац, разматрајући дела Љубице Попадић („Претеча“, 1929), Марице Вујковић („Вера Новакова“, 1934) и Љубице Радоичић („Крв се буди“, 1932 и „Дана Рачић“, 1938).

- Четири романа представљају пројекцију света из женске перспективе, уносећи женску егзистенцију и емоционалност у српски роман, где су и главне јунакиње жене, као носиоци различитих и иновативних тема и идеја епохе – у духу тренда англоамеричких књижевница, али без непосредног ослањања на њих – па су, вероватно, остали прећутани (неприхваћени) у српској (доминантно мушкој) критици између два светска рата – указује Славица Гароња Радованац.

Композиторско стваралаштво Боривоја Поповића извлачи из заборава Драгана Тодоровић, и указује да синтеза музичко -педагошког и уметничког рада, која је њему својствена (музички педагог, музички писац, диригент и композитор), „подразумева прожимање различитих поља његовог деловања у више области музике“, те да је он „свеобухватним деловањем потврдио концепт музичко-педагошке инте- гративности и заслужио посебно место у историји српске музичке педагогије“.      

Н. Пејчић

 

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести