Кад почнеш, додаје, интелектуално да се развијаш, обично не знаш ко си и шта си.
Онда доспеш у неке околности које те пробуде, тргну и тако је било са мном у „Дневнику“. Већ остварен као личност, нисам то био и професионално, желео сам да пишем рок критику. То ми је помогло да сагледам себе у новинарском и друштвеном контексту, да нађем своје место, настављајући да се бавим рокенролом. Рад у „Дневнику“ ми је отворио неке друге светове, шири увид у културу ових простора, пружио ми је одскочну даску, па сам остао везан за ту кућу и завидим свима који су тамо. Као код Џојса, редакција је место где се сви срећу, отвореног ума, каже Гајић.
Повод за интервју с Гајићем је његова књига „Рок песник Бранимир Џони Штулић“ (Службени гласник, Београд, 2019), написана и објављена као наставак научног истраживања које доследно прати овдашње рокенрол хероје и медијске ођеке њихових каријера.
Шта нуди књига „Рок песник Бранимир Џони Штулић“, како гласи наслов уводног поглавља?
То није књига о Џонију. То је научна књига. Она неће испунити очекивања оног ко жели да чита о пикантеријама Yонијевог живота, скандалима који су га пратили. Нема ниједне речи о његовом издавачком уговору, што је главна тема која се ових дана провлачи по медијима. То је књига која научно утемељује област проучавања популарне културе кроз призму књижевности и медија. Велики део књиге је теоријски, сагледава рокенрол као појаву која је обележила глобани план 20. века у многим пољима. Моје је настојање било да то научно образложим, кроз мноштво гранања, са основом у субверзији. Са идејом о рокенролу као неслагању са светом одраслих. Било да је реч о панку, хип-хопу, начелно се ради о ауторима који су допринели да се млади и цео свет поново заинтересују за поезију. Медијска рецепција је пратећи део свега тога. Једно поглавље се бави политиком, цензуром у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, што је занимљиво са становишта како се рокенрол развијао под притиском државног апарата. Најважнији део књиге је сама Штулићева поезија, уз мотиве његове биографије за развој инспирације, развијање идеја у вези читаве приче. Анализа песама, типолошка подела на социјалне, љубаве и политичке, како су медији писали о томе... Посебан део чини Yонијев дискографски део који сам представио кроз властити новинарски ангажман.
Каква је медијска рецепција рокенрол културе данас?
Прича о рокенрол новинарству је нераскидиво повезана са рокенролом. Не можемо рећи да је рокенрол умро, јер има нас још који га живимо, али медији препознају оно што је интересантно и формирају слику о томе. Рокенрол је прича о слободи, о великим жељама, а не тако великим могућностима, која данас није у форми. Систем све претвара у робу за потрошњу, као што је и панк ономад врло брзо постао гардероба, постери... Медији су учествовали и у томе, својом спремношћу да испрате покрет, али не у правој мери и да га разумеју, помажући тој коропаритвној супремацији да се оствари.
Које су аспирације нових генерација новинара, којима предајете?
Свака се разликује између себе. На пример, једна је тотално незаинтересована за идеје, посвећена технологији, док друга изненађује колико је способна да сагледа свет сада, да се с њим носи да види нешто светлије у будућности. Генерално, технологија је узела маха над духом и моје основно запажање је да нове генерације мозак користе на нивоу РАМ меморије. Немају потребе да пуне свој ментани хард-диск, као што смо ми то радили, читајући књиге. Они су спојени на „гугл“, па ко нема у вугла... Проблем је у томе што се на тај начин мозак не развија, он се тако само користи. Технологија се тренутно више учи тој вештини, него ми сами. То се види и на нивоу комуникације, она постаје сликовита, а не речита. Један смајли је замена за реченицу. Зашто је Инстаграм тако популаран? Зато што нема потребе да се толико каже, колико да се покаже. То се онда преноси и на его који воли да се приказује самодовољан, нарцисоидан... Али, човек ће наћи начина да се са тим избори, да искористи властите изуме за свој напредак, а не за гашење.
Ваша докторска дисертација која је добила облик књиге о Бранимиру Џонију Штулићу, претходни рад, магистарски, о Милану Младеновићу, указује на континуитет у новој врсти праксе, претакања „ефемерних“ феномена на научни ниво...
Ја сам у науку упловио на два фронта, студирајући књижевност и проучавајући медије. Када је дошло време за те радове, наука је сама поставила задатке да се позабавим граничним подручјима књижевног стваралаштва, пођеднако медијски праћеним и подржаваним. Да то протумачим на научни начин. То се уклопило у мој животни пут, доследност, посвећеност тој величанственој појави рокенрола. Одрастање свих генерација у време највећег набоја тог покрета, од седамдесетих, осамдесетих, до Кобејнове смрти, феномен је који је обележио свет који се цео дрмао и љуљао у том ритму, заведен идејама о слободи избора, израза... Нисам имао пуно дилеме ко су хероји рок поезије на нашим просторима, данас на прагу читанки. Младеновић и Штулић, још понеки, ствараоци су који су успели да рокенрол претворе и у уметност писане поезије.
Џони је занимљив и не као музичар, песник, него друштвено ангажовани лик, заједно са његовим дугогодишњим непристајањем да буде део музичке и медијске слике, често у вези са повратком!?!
То је толико комплексно, бавити се Џонијем као личношћу, да је скоро немогуће то и објаснити, осим научно. Чак и тад, увек има још нешто. Чињеница је да је он био невероватан дух, истовремено поистовећен са околином, окружењем. До те мере је био способан да упије све што се око њега догађа, да осети, предосети, да га то сврстава у ранг са највећим ствараоцима историје цивилизације. Зато и сматрам да је то за нас значајно, бар на пољу рокенрола. Албум Азре „Равно до дна“ нас је заиста научио шта је то рокенрол нама, а не „Гад сејв д квин“ Секс пистолса. Наша краљица се другачије звала и Yони је то успео да преведе на дискурс балканских народа, да им то остави као трајно завештање. Најважније је што то и данас звучи модерно и актуелно. Ми и данас живимо у Титоизму. Тачка.
Да ли сте икад покушали да допрете до Џонија који се самоизоловао од свих у својој „холандској утопији“?
Покушао сам, уз јасне назнаке да нећу добити оно што ми треба. Од Пеце Поповића, који је са њим у перманентном контакту. То сазнање се у великој мери одразило и на резултате мог рада. Дао сам научно објашњење као објективну слику, колико год то било дистанцирано од Yонијевог мишљења. И да сам га добио, он би рекао шта има да каже, не знајући да ли је то реално. Имао сам све време његов дух изнад главе, ударао ми је пацке и задавао пуно проблема. Зато сам и ставио само једну песму у целини, осећајући поруку да не стављам његове песме у књигу, јер ће ме тужити. То је песма „Далеко од истине“, нама критичарима, који смо се трудили да га разумемо, а он је све то негирао. Могуће је да је то зато што је он користио речи као боју на нотама, али те речи су оствариле величанствен утицај. Лепе, са поруком која је била заиста утицајна. То истраживање је, наравно, немогуће завршити. То ће да потраје. Вероватно је зато сада о њему написано неколико књига, што је можда и утицај времена које вапи за херојима.
Нова календарска година, жеље и поздрави, изазови?!?
Тек је то Рубикова коцка! Не знам да ли може човек било ког профила у данашњој Србији да има јасне планове. Једино што може да се каже је да човек треба да остане доследан себи, да тера даље својим путем, какав год он био, ако је циљ којем се тежи светао. У вези с рокенролом, нисам сигуран да ће се десити нешто битније, али вреди веровати и бавити се тиме чиме се бавиш.
Игор Бурић
